Васиљ Габор

„Портрет човека са гавраном“

Ова црна птица била је чудна, јер чак и онда када годинима није давала знака да постоји, као да је некуда нестајала заувек, човек је осећао њено присуство, а њена појава је уносила у душу немир, терала је на опрез. Ово га, заиста, није једном спасло несреће, зато је он у мислима назвао гаврана својим анђелом-чуваром. Човек је мислио да је птица, вероватно, стара, као да је тристагодишња, страшно уморна од живота, и више је ништа не интересује. Ипак, птица је показивала велико нтересовање за његову скромну маленкост.

„Први пут, док сам још био дете, видео сам црног гаврана на обали језера. Седео је на сувом стаблу јеле и пажљиво ме гледао хладним очима. Ја сам се уплашио да ме птица може ухватити и однети ме својим птићима у планине како би ме појели,и вичући сам потрчао мами. Она се препала, јер је помислила да ме је ујела змија.А мене је било страмота због моје бојажљивости,и слагао сам да сам у трави заиста видео змију“.

„Први пут сам видео овог дечкића на обали језера. Трчао је од дрвета до дрвета, одбијајући се од њих, као од спољног зида. Чинило се да се простор око дечкића тако скупио да он не може да крочи у страну чак ни пола корака.Сви ти чудни људи читавог века се боре између дана и ноћи, не налазећи за себе излаз и спас.

Мени се допало да пратим дечкића, и што је то дуже трајало, јаче сам према њему осећао велику симпатију. Понекад се чинило да сам и ја некада био сличан њему.

– Некако је чудан овај дечкић, – говорили су пролазници, ипак ја нисам примећивао ништа чудно у његовом понашању. Знао сам да је био само веома упечатљив“.

„Осећао сам да ме неко пажљиво прати.То није био човек,већ птица,црни гавран. И тада ми се јавила страшна визија. Видео сам себе, малог, у врту. Спавао сам на мекој трави,када се одједном уз шкрипу на оближње дрво спустила црна сенка птице. Мало је поседела,затим се претворила у сенку змије и брзо се увукла у моје тело. Визија још није успела да ми нестане пред очима,када сам у свом телу осетио хладноћу страха. Од тада ме не напушта осећај да у мени живи црни гавран са теретом својих година, зато сам и ја постао тако стар и уморан“.

Гавран га није оставио на миру чак ни на другом континенту. Тамо човек као да се нашао у пресликаном свету. Срео је много људи сличних његовим друговима и познаницима, ипак и тамо доле једни су били срећни, а други тужни. Његов најбољи пријатељ у пресликаном свету био је болестан и слеп, а рођена тетка и даље је била стара девојка.

Он је тамо срео много људи који су у његовом свету већ одавно поумирали, и међу њима своје родитље, али се није одважио да се одазове и поприча са њима. У оба света такође је живео његов црни гавран. Човек није веровао да је птица могла да прелети такво растојање, али то је ипак био он.

Али најчудније је било то што тамо човек као да се двапут срео са собом – малим дететом и одраслим. Најпре је видео на обали језера дечкића који је возио бицикл од једног дрвета до другог, полако их обилазећи, исто као да се ни за цент не удаљава од само њему видљивих шина, које су га као магнетом привлачиле себи.

„Зашто не скрене на алеје, -чудио се човек, -кад наоколо има тако много простора?“

Затим виде на обали језера старог рибара. Када му се на удицу пецала риба – полако ју је скидао, пажљиво гледао и бацао у воду.

„Због чега он пеца?“ Зашто пушта ухваћену рибу?“ – мислио је човек о рибару и није налазио одговор.

Човек чак није приметио како су брзо пролетеле његове зреле године, и на врата је тихо покуцала старост. И он тако ништа и није урадио у овом животу. Све се само надао нечему.

У ваздуху су се завртеле прве пахуље, али оне више нису умиривале његову душу. То је једино што му је остало – зима. Она ће га оградити од људи и целог света. Истина, остао му је још црни гавран, али, можда ће га и он, убрзо напустити…

превела Тања Гаев