Милена Ивановић

Структура поља прелазности у украјинском и српском језику

У раду се разматрају централна и периферна средства изражавања прелазности у украјинском и српском језику: форме директног објекта и фактори који утичу на избор једног или другог облика.
Кључне речи: центар, периферија, корелација, акузатив, генитив, инструментал, апсолутивна употреба прелазних глагола

Већина савремених истраживача дефинише прелазност као лексичко-синтаксичку категорију тј. такву која је условљена лексичким значењем глагола, с једне стране, и његовим синтаксичким карактеристикама, с друге. Другим речима, прелазност проистиче из лексичког значења глагола (усмереност њиме означене радње на неки предмет – објекат), а синтаксички је изражена употребом директног објекта у облику акузатива без предлога или његових функционалних еквивалената.

Будући да је прелазност тесно повезана са таквим категоријама као што су стање и повратност, разматрамо ову категорију према моделу који за руски језик нуди А.В. Бондарко, а који подразумева анализу дате категорије у оквиру функционално-семантичког поља «залоговость», односно дијатезе . С обзиром на генетску и типолошку блискост језика сматрамо овај модел применљивим и на украјински и српски језик.
Појам поља улази у лингвистику преко лексичког нивоа, где подразумева скуп лексичких јединица које имају одређено заједничко семантичко обележје. Временом се овај појам шири на остале језичке нивое. У појмовно-методолошком апарату теорије функционално- семантичке граматике А.В. Бондарка термин поље један је од централних. Под пољем се подразумева скуп различитих и неретко разнородних средстава којима се изражава једно једниствено значење (Бондарко 2002: 309-318).

С обзиром на своје функционално оптерећење, степен своје граматикализације и специјализације за реализовање одређене функције, регуларност и обавезност датих језичких средстава, она заузимају централно или периферна места у одређеном пољу (Бондарко 1972: 22-25). Док се центар одликује јединственошћу и целовитошћу, дотле периферију карактерише извесна разуђеност средстава, низ прелазних случајева који су ближи или даљи од центра, преплитање и прожимање са другим категоријама.
Најспецијализованије, најграматикализованије и најрегуларније средство изражавања прелазности у украјинском и српском језику јесте спојивост глагола-предиката са директним објектом израженим акузативом без предлога.

Када се говори о односу објекта израженог акузативом без предлога (тзв. директног објекта) и објекта израженог другим падежима (тзв. индиректног објекта) обично се истиче да се акузативом изражава објекат који је радњом обухваћен непосредније и потпуније него објекат изражен другим падежима. Одређену непрецизност овакве констатације треба допунити објективним карактеристикама акузатива као падежа објекта:

1. Основна функција акузатива је управо функција изражвања објекта на који је усмерена радња прелазног глагола. У својој класификацији падежа и њихових функција Е. Курилович издваја ову функцију као примарну карактеришући акузатив као централни граматички падеж, док су његове одредбене функције секундарне (Курилович 1962: 183-184).
2. Акузатив је једини падеж који функционише искључиво уз глаголе , док се остали падежи могу употребљавати како уз глаголе, тако и уз друге врсте речи, у објекатској или некој другој функцији.
3. Акузатив објекта у активним конструкцијама корелира са номинативом субјекта у пасивним, што представља његову најбитнију синтаксичку особеност, кључну за изражвање субјекатско-предикатско-објекатских односа у оквиру ФСП дијатезе.
4. Веза акузатива и глагола је органска и узајамна: акузатив не функционише ван везе са глаголом, а сам глагол захтева акузатив да би формирао конструкцију завршену на формалном и семантичко-синтаксичком плану (Вихованец 1987: 68).
Спојивост са директним објектом у акузативу без предлога је потенцијално својство глагола. У одређеним условима ово својство се може не реализовати – било тако што ће глагол уместо директног објекта у акузативу без предлога управљати неким другим падежом, било тако што ће објекат бити изражен нулом. Прелазност глагола тако бива на специфичан начин изражена, а средства оваковог израза су периферна у односу на акузатив.
У наредном делу рада даћемо скицу структуре периферије поља прелазности у украјинском и српском језику, наводећи мање специјализована средства која је изражавају, не претендујући при том, с обзиром на ограничен обим рада, на исцрпан опис и анализу фактора који утичу на њихову реализацију на месту акузатива без предлога.
Најраспрострањеније од свих периферних средстава и у украјинском и у српском језику јесте генитив (без предлога). Генитив и акузатив корелирају у следеће 4 зоне (Вихованец, 1987: 96-97):

1. зона формално-синтаксичке трансформације глаголски акузатив/
субстантивни генитив: при супстантивној трансформацији прелазних глагола долази до замене акузатива генитивом: писати књигу – писање књиге, написати книжку - написання книжки. Иако ова корелација представља типично обележје прелазних глагола (при супстантивацији других глагола, по правилу, не долази до промене у рекцији), она није од интереса за проучавање структуре поља прелазности.

2. зона семантичког разграничења по обележју непартитивност/
партитивност : замена акузатива генитивом одвија се приликом означавања непотпуности обухвата објекта радњом. Партитивни генитив као функционални еквивалент акузатива директног објекта типичан је за оба језика. Употреба генитива условљена је пре свега лексички – генитив функционише само уз глаголе одређеног лексичког значења, као што су дати, узети, купити, донети, појести, пробати, сркнути / дати, взяти, купити, принести, привезти, з'їсти, вкусити, ковтнути и слично, док у функцији директног објекта иступају најчешће градивне именице: Кокосового молока, напевне, привезе, знімемо пробу... (Гончар, 59).
У овој зони запажа се веза категорије прелазности са другим категоријама, као што су број (зависна именица, уколико није градивна, употребљава се искључиво у облику множине: А Оверко — той артист і грав з греками у «Просвіті» та читав книжок, написаних по-нашому. (Јановскиј, 39)), вид (партитивни генитив функционише чешће уз глаголе свршеног вида, уп.: Оксен підклав їй сіна і закрив двері. (Тјутуник, 100) , референцијалност/ нереференцијалност: Понесите воде, воћа, свежег ветра! (Петровић, АСП, 394).
Специфичну црту украјинског језика у односу на српски представља постојање, поред квантитативне, и тзв. темпоралне партитивности. Овакве конструкције означавју потпун обухват објекта радњом, али у временски ограниченом периоду. Овде такође уочавамо лексичку условљеност употребе генитива – овај падеж се употребљава само уз глаголе типа дати, позичити, дістати, попросити и сл: Про се і про те міркують, а головне, як і де грошей дістати (Самчук, 84). С друге стране лексички дијапазон именица које иступају у функцији директног објекта уз ове глаголе није ограничен.

3. зона негативних конструкција : појава тзв. словенског генитива –
употребе генитива директног објекта у конструкцијама са негацијом на месту акузатива у афирмативним конструкцијама – запажа се како у украјинском, тако и у српском језику. Ово је, међутим, област где су разлике између два језика у реализацији прелазности најизраженије. Наиме, док у украјинском језику у негативним конструкцијама преовлађује генитив директног објекта (у нашем корпусу који је обухватио 709 примера, у 86,9% негативних конструкција употебљен је генитив), у српском језику је употреба словенског генитива знатно ужа (620 примера – без конструкција са негираним предикатом имати - 7,4% - генитив) и углавном карактеристична за устаљене изразе типа не дати мира, не скидати ока (чак 32,4% свих примера са словенским генитивом чине управо устаљени изрази).

Фактори који утичу на избор једне или друге форме објекта у великој мери се подударају у оба језика (појачана негација – најчешће помоћу речце ни – ні (ані) или одричних заменичких прилога типа никад, нигде – генитив О свему томе сам Јанко никада није ни речи прозборио, тако да се чинило као да он о овим причама нема ни појма (Јанковић-Бели), ослабљена негација – помоћу прилога типа ледве – скоро – акузатив: Я ластівку ледве не зловив, — сказав він (Шевчук), стварно одсуство негације – нпр. често у упитним реченицама – акузатив: Мамо, а чи не принесли б ви мені мисочку узвару (Довженко, 12); лексичка класа којој припада именица: апстрактне именице чешће се употребљавају у генитиву, конкретне у акузативу, уп: На Милинку ова спектакуларна погибија није оставила штетног трага /.../ (Тишма, 121) и Опет, нешто касније, /.../, помишљајући да је доста времена прошло откада није снимао, откада ни у рукама није држао апарат /.../Новак је полако напредовао кроз буљуке људи (Петровић), властита имена – акузатив: Настю ніхто не чіпає /.../ (Самчук, 357), градивне именице – генитив, обавазан када је присутно и значење партитивности В час накорми, в час напій, вичисти, не давай якої-небудь води, а завжди джерельної, бо худобині також погана вода шкодить. (Самчук, 105); детерминисаност објекта – акузатив Крадете один в одного, а тоді сиротами казанськими прикидаєтесь, радянську владу не підтримуєте. (Головко, 134), род: именице женског рода чешће се употребљавају у акузативу: Косу і жінку не вгадаєш (Самчук, 176) итд.), само што у српском језику генитив функционише као маркирана форма, а у украјинском ту улогу има акузатив.
Поред поменутих заједничких фактора треба истаћи и следеће: врста речи којом је изражен објекат – заменице се, по правилу, у српском језику употребљавају у акузативу: Али то није учинио (Гаталица), Не, Новаче, не знам заиста ништа о филмовима (Петровић), док статистички подаци до којих смо дошли за украјински указују на процентуално нешто веће учешће заменица у конструкцијама са словенским генитивом 20,1% према 13,8% у конструкцијама са акузативом, при чему се одричне заменице употребљавају искључиво у генитиву, показне чешће у генитиву, а одређене у акузативу – уп: Я засвідчила факт, а з фактами нічого не вдієш (Шевчук) – Чому не вивішує все дотла /.../ (Самчук, 293). У украјинском језику у зависним реченицама типа поки не..., коли не..., як не... преовлађује акузатив (16,1% од свих негативних конструкција са акузативом директног објекта, према 0,5% са генитивом): Троє суток держали, аж поки штраф не заплатив (Головко, 185).

Посебан случај представљају негативне конструкције са глаголом имати: у украјинском језику искључиво се у функцији директног објекта употребљава генитив, у српском генитив преовлађује у односу на акузатив (60, 7% према 39, 3%). Фактори који утичу на избор форме објекта у овим конструкцијама исти су као и код конструкција са осталим глаголима, с тим што се запажа и употреба заменица (у нашим примерима само одричних) са генитивом: /.../ јер више ничег нема сем парчета сапуна тутнутог јој у руку (Тишма, 134).
4. зона преласка објекатског генитива/ у објекатски акузатив: још
једно од периферних средстава изражвања прелазности у украјинском језику јесте и спојивост извесног броја глагола са генитивом директног објекта. У ове глаголе спадају пре свага волунтативни глаголи типа: бажати, хотіти, воліти, жадати, потребувати, вимагати, просити: Здається, він потребує ремонту? (Гончар, 55) као и глаголи завдавати, зазнавати, набувати, шукати, досягти, співати, стерегти, грати итд: Обвішані великими торбами, звівши більма, мовби посміхаючись у небо, вони співали своїх моторошних пісень, тримаючись одне за одного й за довгі посохи. (Довженко, 24). Ови глаголи се у литератури разматрају углавном као прелазни, будући да имају (ограничену) способност спојивости и са акузативом директног објекта, али несумњиво припадају периферији поља прелазности. Регуларно средство израза директног објекта уз еквиваленте датих глагола у српском језику је акузатив.
У српском језику корелација акузатив/генитив карактеристична је за глагол имати, при чему наше статистике говоре у корист акузатива (око 80% примера; од примера са генитивом 30% чине устаљени изрази).
Још једна група глагола специфичног значења управља генитивом објекта у оба језика. Реч је о глаголима са префиксом на- (у српском на- и по-) са значењем кумулативне радње типа накупити/ назбирати: А коли ми ото часом наловимо волоком чи топчійкою риби і принесемо до куреня, він, усміхаючись, докірливо хитав головою /.../(Довженко, 9)
Још перифернији положај у односу на генитив директног објекта, с обзиром на опадајућу регуларност, уношење у семантику објекта нијанси других значења, ограничену распрострањеност, заузима инструментал. Реч је о спојивости фактитивних глагола ограниченог или нехотичног кретања типа мицати – рухати , која се одликује алтернацијом акузатив/инструментал. Ова релативно маргинална појава у српском језику ограничена је на мали број глагола: витлати, вртети, клатити, мицати, трести, док је у украјинском нешто регуларнија, мада се већи број глагола може свести на неколико синонимских низова који укључују и стилски маркиране глаголе: вергати, ворушити, жбурляти, кидати, коливати, крутити, метати, мотати, поводити, прискати, рухати, сипати, смикати, стрепенути, тіпати, тріпати, торгати, трусити, трясти, хитати, хлюпати, шарпати, шпурляти.
Употреба инструментала условљена је таквим семантичким моментима као што су одсуство воље субјекта , одсуство каузације, указивање на периферну улогу објекта у радњи и истицање саме радње и начина њеног вршења у први план и сл . Уп: Кинув цигарку потухлу Давид і підвівся з землі, речовий мішок перекинув на плечі: (Головко, 127) и Кинув ще поглядом навколо й рушив повз загони. (Головко, 131)
Корелација са акузативом приближава инструментал објекта у овим синтагмама директном објекту , док га немогућност пасивне трансформације приближава индиректном. Спој и преплитање обележја директног и индиректног објекта пружа могућност двојаке интерпретације инструментала објекта, што га сврстава у најперифернију, прелазну зону поља прелазности.
Трећи падеж који функционише као периферно средство изражавања прелазности јесте локатив са предлогом по у украјинском, односно акузатив са предлогом по у српском језику. Овим средством се значење директног објекта усложњава значењем дистрибутивности. Тепер, як хоч, щоб ми тебе не били, мусиш кожному врізати по куснику карандаша! (Самчук, 233)
Посебан тип периферне репрезентације прелзности представља апсолутивна употреба прелазних глагола – тј. употреба глаголске лексеме, чије лексичко значење индицира способност спојивости са директним објектом, са нулом објекта. Апсолутивна употреба прелазних глагола релативно је раширена у оба језика , мада овој појави није посвећено довољно пажње. Анализу ових конструкција отежава и нејасна, неодређена граница на којој престаје елипса а почиње нулта употреба објекта. На ову појаву, познату и као неутрализација прелазности, утиче читав низ фактора: лексичко значење глагола (неутрализација прелазности карактеристичнија је за глаголе са значењем апстрактне радње него за глаголе са значењем конкретне радње, уп: Он чита књигу – Он чита и Он обува ципеле - * Он обува; апсолутивна употреба такође је типичнија за полисемичне глаголе где реализација објекта може зависити од значења у коме је глагол употребљен у датој конструкцији), вид и аспекатска значења глагола (апсолутивна употреба карактеристичнија је за глаголе несвршеног вида; резултативност обично подразумева обавезно изражавање објекта, хабитуалност допушта његово изостављање, уп. Он је прочитао књигу – *Он је прочитао и Он (свако вече) чита књиге - Он (свако вече) чита); актуелна/неактуелна употреба глаголских времена (квалификативна, модална, гномска употреба времена често условљава изостављање објекта Я не курю, - винувато відповів Дорош (Тјутуник, 104); Трипут мери, једном сеци, мада је оно, под одређеним условима, могуће и при индикативној употреби времена Батько їв поволі, з тактом і розважно /.../ (Самчук, 43)); фазност и модалност предиката: Почео је да верује да ће/.../моћи престати да пева и почети да прича (Велмар-Јанковић, АССПД, 330); инкорпорираност објекта у садржај предиката или ограничена лексичка база именице која иступа у функцији директног објекта: С овим каменом на језику ма колико пио, човек не може да се опије (Павић, АСП, 179), интенције говорника (интересовање говорника није усмерено на објекат реално присутан у екстралингвистичкој стварности већ на радњу као такву или начин њеног вршења: Правда јесте слепа богиња, али, у нашем случају, она добро чује и још боље шамара (Стевановић, АСППД, 145)). Апсолутивна употреба прелазних глагола обично је праћена изражавањем неких додатних значења као што су изражавање диспозитивних својстава субјекта (Мабуть, усе це тому, що він «ще малий», що не вміє ані читати, ні писати (Самчук, 90)), максималне апстрахованости одсуствујућег објекта и саме радње (Да ли је било могуће у исто време рушити и градити, заузимати и узвраћати, убијати и рађати (Бајац, 109)) и сл. Немогућност пасивне трансформације ових конструкција, приближава их непрелазним конструкцијама, док корелација са акузативом директног објекта, као и могућност реконструкције неизраженог објекта у њима, омогућава њихово тумачење као један од видова периферне реализације прелазности, додуше, веома специфичан.
Украјински и српски језик показују висок степен подударности у периферним средствима изражавања прелазности, са изузетком дистрибутивног локатива/акузатива.Разлике се очитују на нивоу регуларности испољавања датих средстава – пре свега генитива директног објекта у негативним каонструкцијама – и њиховом обухвату (генитив директног објекта ограничен је у српском на партитивне конструкције и делом на негативне конструкције и оне са глаголом имати; инструментал директног објекта своди се на спојивост неколицине глагола итд.). Оваква слика наводи на закључак о сконцентрисаности категорије прелазности на центар, њеном већем јединству и целовитости у српском, с једне стране, и разуђености и ширим могућностима периферног изражавња у украјинском с друге стране.

Литература:

Апресјан, 1965: Ю. Д. Апресян, Опыт описания значений глаголов по их синтаксическим приѕнакам (типам управления), Вопросы языкознания, 5, Москва, 1965
Бондарко 1972: А.В. Бондарко, К теории поля в грамматике – залог и залоговость (На материале русского языка), Вопросы языкознания , №3, Москва, 1972
Бондарко 1976: А.В. Бондарко, Теория морфологических категорий, Ленинград, 1976
Бондарко 2002: А. В. Бондарко, Теория значения в системе функциональной грамматики: На материале русского языка, Москва, 2002
Вихованец 1987: І.Р. Вихованець, Система відмінків української мови, Київ, 1987
Вјежбицка 1985: Вежбицка 1985: А. Вежбицка, Дело о поверхностном падеже. Новое в зарубежной лингвистике, вып. XV, Москва, 1985, 303-341
Ивић, 1996: М. Ивић, Лингвистички огледи, Београд, 1996
Исаченко 1960: А.В. Исаченко, Грамматический строй русского языка в сопоставлении с словацким. Морфология, ч.2, Братислава, 1960
Курилович 1962: Е. Курилович, Очерки по лингвистике, Москва, 1962
Норман 1972: Б.Ю.Норман, Переходность, залог, возвратность (на материале болгарского и других славянских языков), Минск, 1972
Хопер, Топмпсон, 1980: S.A Hopper, P.J, Thompson, Transitivity in grammar and discourse// Language, vol.56, №2, 1980

Извори примера:

АСП – Антологија српске приповетке /1945-1995/ (приредио М. Пантић), Београд, 1997
АСППД – Антологија српске прозе постмодерног доба (приредио А. Јерков), Београд, 1992
-Гаталица: А. Гаталица, Диригент без публике, http://www.rastko.org.yu/knjizevnost/umetnicka/proza/agatalica-dirigent_c.html
-Головко: А. Головко, Твори в двох томах, том 1, Київ, 1986
-Гончар: О. Гончар, Собор, Київ, 1989
-Довженко: О. Довженко, Зачарована Десна, Київ, 1994
-Јанковић-Бели: М. Јанковић-Бели, Бледа месечева светлост, http://www.rastko.org.yu/knjizevnost/fantastika/mjankovic/mjankovic-svetlost_c.html
-Јановскиј: Ю. Яновський, Вершники.Мир, Київ, 1967
-Петровић: М. Петровић, Панкратион, http://www.rastko.org.yu/knjizevnost/umetnicka/mpetrovic-pankration_c.html
-Самчук: У.Самчук, Волинь, Київ, 1993
-Тишма: A. Тишма, Употреба човека, Београд, 1976
-Тјутуник: Г. Тютюник, Вир, Київ, 1990
-Шевчук: В. Шевчук, Дім на горі, CD Золота скарбниця України, Студія «Негоціант», 2000 (ISBN 966-7423-50-6)

Резюме

Структура поля перехідності в українській і сербській мовах

В доповіді розглядаються центральні і периферійні засоби вираження перехідності в українській і сербській мовах. В центрі поля перехідності знаходиться знахідний відмінок, як основний немаркирований засіб вираження прямого додатку. Периферію поля складають родовий відмінок (в заперечних і партитивних конструкціях та конструкціях з дієсловами типу бажати), орудний відімнок, місцевий (знахідний) з прийменником по і нульовий додаток. Зроблено аналіз факторів, які впливають на вибір тієї чи іншої форми прямого додатка в обох мовах.