Микола Рјабчук, Иза ограде Метерниховог врта

(превела Људмила Поповић)

Када је 1949. године канцелар Западне Немачке Конрад Аденауер изјавио да се Азија зауставила на Елби, он је само свесно или несвесно парафразирао речи свог аустријског колеге, канцелара Метерниха који је још у прошлом веку тврдио у шали да Азија почиње иза ограде његовог врта, то јест негде близу источне периферије Беча.

Њима обојици “Азија” је значила нешто непријатељско, варварско, опасно по саме темеље њихове, тј. европске, цивилизације. Имплицитно је за Метерниха цео простор источно од Беча био културно нижевредан и сумњив: попут већине становника Запада он је веровао да се границе цивилизације у целини подударају са границама романо-германског света.

За Аденауера, ипак, “Азија” је била нешто друго: он је најзад био свестан чињенице да се источно од Елбе налази Источна Немачка, која се – бар у то време – није суштински разликовала од Западне. Под “заустављеном на Елби Азијом” Аденауер је несумњиво подразумевао, пре свега, одређену политичку реалност која је продрла у дубину Европе заједно са совјетским тенковима и била је наметнута “ослобођеним” нацијама грубом силом, уценом и преваром. “Азија” за њега није симболисала само другу цивилизацију – иако туђу и нижевредну, као за Метерниха, већ првенствено одсуство било какве цивилизације, својеврсну “антицивилизацију”, непријатељску за најосновније вредности западног света.

Од тог времена западна рецепција Источне Европе фактички на различите начине варира обе поменуте визије – Метернихову и Аденауерову. Са једне стране, Запад је био увек свестан да се источно од ограде Метерниховог врта такође налази Европа, иако и сиромашнија и назаднија. Они су знали да та Европа није прихватила свој “азијски” статус добровољно, већ је, напротив, у више наврата настојала да се тог статуса ослободи на сваки могући начин. Али, са друге стране, Запад је увек осећао да нешто у вези ове Европе није у реду, ако је она допустила да буде прогутана од стране Совјета, и не само од стране Совјета током свог целокупног поробљеног постојања. Највероватније она је била сама за то крива, била је сама склона поробљавању, дакле подесна за перменентна политичка силовања. Дакле, она нија била “попут нас”, срећних и повлашћених становника Западне Европе, није била пуновредна, довољно европска. Ова “не сасвим Европа” или “полу-Европа” имала је приближно једнаке шансе да се успне до правог “европејства” или да се раствори у ентропијском “азијатизму”. Она је пропустила прву шансу, нуђену јој после Првог светског рата, и сада мора да плати цех. Нема кога другог да криви, осим себе саме.
Приближно тако је изгледала логика многих на Западу која је спајала валидне аргументе са сумњивим, да не кажемо расистичким, шпекулацијама. Нечиста савест је претежно сналажљива. Метернихов став пружа људима са оне стране ограде перфектно оправдање за њихово надмено понашање, он их одлично мири са Минхенском издајом, као и са оном у Јалти, он заиста пружа одличан разлог да се не мешају у совјетска “унутрашња питања” – без обзира да ли се ради о уништењу украјинске, јерменске или грузијске независности, као што је било почетком 20-х година прошлог века; или је у питању инвазија на Будимпешту или Праг, као 1956. и, одговарајуће, 1968. године. Такав приступ одсликава и стара изјава Лојда Џорџа о спремности Британије да тргује са било ким, чак и са канибалима (новац нема мирис), као и одлука Рузвелта да успостави дипломатске односе са Русијом 1933. године, баш за време изгладњивања које су кремаљски канибали или, боље речено, “перспективни трговински партнери” предузимљивог Запада организовали у Украјини.

Такав приступ је афористички сажет и у тајној белешци британског министарства иностраних послова, датираној истом 1933. годином: “Искрено речено, наравно да ми поседујемо информације о глади на југу Русије (тако су британска господа звала тадашњу Украјину – М.Р.), сличне онима које се могу наћи у штампи… Ипак, не бисмо желели да их ширимо, јер тако нешто може да изазове бес совјетске владе и наши се односи могу покварити”.

Наравно, Источна Европа – није удаљена територија, налик Чеченији, Грузији или Јерменији. Поред све своје “нижевредности” и “не сасвим европејства” она је ипак смештена у Европи, стога, колико год њено постојање било болно по Запад, њен нестанак би могао да буде још опаснији. Заједничка претња са “Истока” ујединила је источне и западне Европљане много јаче од такозване опште културне баштине. “Азија” – тај снажан и загонетан “Други” – је у великој мери допринела формирању “заједничке” европске идентичности. Иако су западни Европљани знали да се “права” Европа завршава негде иза Беча или Елбе, “не сасвим права” Европа била је, ипак, бољи комшија од “праве-правцате” Азије.
У складу са тим ставом, политика Запада према Источној Европи увек је била амбивалентна, да не кажемо двострука. Са једне стране, западни Европљани су увек сматрали да су њихове комшије у мањој или већој мери сами заслужили свој удео (најзад, сваки народ заслужује владу коју има), али, са друге стране, нису могли да не осете да су источни Европљани, који се свом снагом одупиру доминацији “Азије” на својој територији, корисни и већ самим тим заслужују симпатије и помоћ – бар у оквирима које је својевремено одредило Министарство иностраних послова Велике Британије: без узнемиравања совјетске владе и погоршања односа са њом. Другим речима, да се сувише не поремети “трговина са канибалима”. Несумњиво је да су на Западу увек постојали интелектуалци, везани професионалним, пријатељским или чак родбинским везама са “Истоком”, који су интерпретовали Источну Европу као праву, чак “истинскију” од Западне. Они су демонстрирали испред совјетских амбасада, организовали различите комитете за заштиту источноевропских дисидената са именима која се тешко изговарају, потписивали петиције и штампали чланке, посећивали источноевропске престонице и преносили су илегалну литературу; понекад су се претварали у веће источне Европејце од самих источних Европљана – у такве, видите, беле Индијанце у логору. Неки од њих су чак веровали да је “управо овај део континента некада представљао својеврстан рај културне, језичке и етничке разноврсности и коегзистенције у коме су се стварала невиђена културна и интелектуална блага” и да је уз сво тоталитарно угњетавање или чак захваљујући њему (тј. захаваљујући сили отпора) Источна Европа била земља “невероватног духовног напона”. Таква убеђења, ипак, никада нису превазилазила оквире уског круга источноевропске дијаспоре и њених западних симпатизера. Двоструки став Запада према Источној Европи увек је био диктиран геополитиком, тј. хладним прорачуном и старим англосаксонским принципом “charity begins at home”. Уосталом, то је веома рационалан став у коме нема ништа за осуду. Непријатно изненађују, ипак, они дупли стандарди које Запад примењује у односу на себе и друге. (Амерички националисти могу да се боре против јачања позиције шпанског језика у САД и нико не сматра да су они националисти, али сваки Украјинац који се супроставља доминацији у његовој земљи руског језика – прави је пећински националиста и непријатељ напретка!) Изгледа да америчко мерило користи различите калибре за различите случајеве (Немци, уосталом, исто не журе са признавањем турског као другог званичног језика, нити Французи са арапским).

На жалост, нису сви источни Европљани свесни овог западног двоструког приступа: појединци доживљавају њихову либерално-демократску реторику као праву истину и, одговарајуће, очекују од Запада много више од онога на шта је он спреман. Чим не добију очекивано, такви одмах одлазе у другу крајност – антизападну ксенофобију, изолационизам и аутаркију.
Питање о предностима западне цивилизације у односу на све остале, наравно, није нимало једноставно, као што је то изгледало пре неколико деценија најратоборнијим европоцентристима попут, рецимо, надахнутог Денија де Ружмона.

Апостоли постколонијалних студија успешно су ревидирали такву тачку мишљења, поистовећујући са пуно права изразите облике европоцентризма са расизмом, колонијализмом и тежњом „Окцидента” да доминира над демонизираним и маргинализованим “Оријентом”. Западоцентризам у чистом “ружмоновском” облику у суштини се нашао ван оквира доминантне у интелектуалним круговима “политичке коректности”, али спорови око узајамних односа између “Истока” и “Запада” или, како сада све чешће пишу “Севера” и “Југа”, не јењавају. Апологети европоцентризма су у нечему променили тактику, хватајући своје опоненте на разноразним грешкама и претеривањима, изразитим којештаријама и прикривеној параноичности. И оно што је главно – они са пуно права указују на опасност релативизма који се крије у признавању “једнакости” свих култура и цивилизација, на претњу хаоса и ентропије коју узрокује одустајање од критеријума и хијерархије вредновања.

То је заиста сложен проблем који заслужује посебну дискусију. Предлажем да је мимоиђемо ограничивши се прихватањем сасвим очигледне чињенице да Украјина јесте део Европе, а шире и модерног света, и да је немогуће да се врати из тог света натраг, у неко “златно доба” пре модерног. Тај свет је претежно велика творевина самог “Окцидента” и, независно од тога да ли се слажемо по питању става о “узвишенијој” и “бољој” западној цивилизацији, морамо признати да је управо она наметнула свету своја правила игре и, оно што је основно, искључила је могућност да се из те игре повуче у “изгубљени рај” традиционалистичких друштава. Сви покушаји таквог повлачења (као природна реакција на негативне аспекте модернизације) представљају у најбољем случају (теоријски) дирљиве утопије, а у горем (у пракси) крваве карикатуре самих себе и, иронијом судбине, патолошки наставак исте “окциденталне” модерности против које они су се наводно побунили – у квази“оријенталном”, деспотском облику.

Модернизовани Запад је у одређеном смислу лишио свет традиционалистичке “невиности”, извео га је из циклично понављаног биолошког или, боље речено, митолошког времена у историјско, приморао је да проба плод са дрвета спознаје и да се суочи са проблемом индивидуалног, практично ничим неограниченог, рационалног избора. Како год смо доживљавали тај модерни свет, све његове плусеве и минусеве, морамо да признамо бар две ствари. Као прво, овај свет је глобалан и немогуће је да се од њега изолујеш, нити, штавише, да му се радикално супроставиш. Наравно, могуће је тражити свој пут, могуће је, па чак и неопходно, али у оквирима тог модерног “окциденталног” света, полазећи од његових домета и његових правила – колико год да настојимо да их радикално ревидирамо. Ревизионизам, можда, и јесте сасвим допустив и чак пожељан, али пре у јапанском смислу, него у ирачанском, иранском или севернокорејском.
Као друго, морамо бити свесни да колико год неуспело и бесперспективно изгледала нам ова глобална цивилизација, не можемо из ње побећи некуда напоље како бисмо се својим напорима спасили, нити утицати на њу неким чисто спољним средствима. Уколико су и могуће било какве кардиналне промене, онда само изнутра, општим напорима и унутар постојећих оквира.

У таквом контексту рационалан однос источних Европљана према Западу не сме да буде нити непријатељски, нити ружичасто-оптимистички. Он мора бити, фактички, подједнако двострук, као и однос Запада према Источној Европи. Запад није “добар чика” и, уопште, није добар. У суштини он је само “мање зло” у односу на ону “Азију која се назире на истоку. И управо полазећи од таквог рационалног размишљања и рационалног прорачуна треба да градимо односе источних Европљана, конкретно, Украјинаца, са Западом. У супротном – источни Европљани увек ће ризиковати да се нађу у улози изневерених љубавника, као што је више пута било у историји.

Запад је безусловно увек био и биће за источне Европљане стратешки савезник – бар у оној мери, у којој се интереси Источне и Западне Европе подударају. Наивно је ипак очекивати да ће се ти интереси једног дана подударити у целини. Ослањање на Запад не сме да буде слепо и безпоговорно – у супротном источни Европљани поново могу да постану жртве нове Јалте, Минхена или пакта “Молотов-Рибентроп”. Запад ће увек пронаћи безброј оправдања да изневери своје источноевропске савезнике, уколико се за тим укаже потреба, корист или само из ћефа појединих “русофилствујушћих” председника. “Might makes right” – ову англосаксонску изреку такође треба да запамте источни Европљани. Шта заправо може да понуди Западу Источна Европа? Геополитичку стабилност? У одређеној мери – да, иако ће свеједно главни играч у региону остати Русија: управо од догађаја у њој углавном ће зависети безбедност и стабилност европског континента. Русоцентризам, дакле, и убудуће ће доминирати у западноевропској политици, препуштајући Источној Европи улогу “санитетске границе”, мало померене, истини за вољу на исток, према Украјини и Прибалтику. Можда ће Источна Европа привући Запад економски? Сумњам, јер овде нема ниједне стратегијске сировине (у односу на исту Русију). Потрошачко тржиште за западну робу и производњу овде је доста ограничено због ниске куповне моћи становништва, локални производи нису конкурентни, а источноевропска јефтина радна снага, изгледа, потребна је западним Европљанима још мање од јефтине источноевропске робе.

Онда, можда ће их привући култура – ова последња, ако не и једина тврђава у којој су се источни Европљани крили од историјских промашаја, негујући у њој своју имагинарну државност, нестварну европскост, умишљену “унутрашњу” слободу? Заиста, у овој области они могу да понуде највише: последње деценије “трулог” комунизма обележене су у овим земљама невиђеним културним заносом, како у легалним, тако и у полулегалним, па чак и у сасвим нелегалним формама. “Совјетска Русија,” – писао је 1984 године пољски књижевник Адам Загајевски, – “изнедрила је много дивних ствари у нашем делу Европе. Она је створила потказиваче, цензоре, лажљивце, лењивце. Али је истовремено, упркос сопственој вољи, изнедрила и сасвим друге ствари – у људима који су, Богу хвала, испали јачи и честитији. Без било какве жеље за тим она је пробудила у њима оштру потребу за правдом, слободом, достојанством, књигама и сликама… за Европом. Ето тако Европа и постоји код нас – као Европа имагинације, илузија, наде, потребе… Пооштрено осећање културне припадности Европи – једна је од парадоксалних последица оствариване код нас “совјетизације”.”

Ипак су сви ови несумњиви домети – пре свега као појаве високе културе, способни заинтересовати на Западу можда уски круг гурмана-интелектуалаца. Наравно да је подесна политичка коњунктура од 1970-тих до 1980-тих година, допринела продору на западно тржиште источноевропских књига, филмова и ликовних радова. Подједнако је томе допринела и велика емиграција на Запад источноевропских интелектуалаца. Нека имена су чак постала популарна – захваљујући наступима у новинама, часописима, телевизијским емисијама. Ипак, на популарност њихових дела то је мало утицало – изузев малобројних уметника, попут Кундере, Формана или Поланског који су веома брзо усвојили локална правила игре и платили уочљив данак маскулту.

Симптоматично је да је још 1989. године, за време кулминације “источноевропске моде” на Западу, један се од избеглих стручњака жалио да “цела ствар остаје у рукама Zivilisationsliterata, источних и западних”, не излазећи сувише ван њихових оквира. “Уосталом,” – умиривао је он себе, – “мода ће проћи, а књиге у меком повезу остаће – цела библиотека аутора, живих и покојних, о којима западни читалац до тада није имао представу”.
Изванредне библиотеке, ипак, се лепо уклапају у САД са изванредним незнањем. Често сам сретао америчке студенте који нису имали представу ко је Гогољ, Гете или, рецимо, Фауст. Дакле ни о Бродском, Милошу, Павићу или Шимборској њихова представа није много шира – уз заиста импозантну количину књига у меком, и не само у меком, повезу. (Чини се да је само Хавел стекао ширу популарност – углавном захваљујући још једном, новостеченом занимању). Уосталом, изгледа да чак и таква, доста ограничена, популарност Источноевропљана на Западу јењава. Руски тенкови више не стоје на Елби, чак ни на Висли, дакле нема о чему водити разговоре у штампи са источноевропским интелектуалцима. Па и не назиру се неке нове звезде после 1989. године у Источној Европи (ако изузмемо звезде попут Зјуганова, Лебеда, Жириновског или Лукашенка). Изгледа, да је дивљи капитализам у Источној Европи испао мање повољан по слободну уметност у односу на офуцани, застарели комунизам.

Није тешко да се уочи да су скоро сви најбољи источноевропски редитељи отишли на Запад – да праве каријеру у Холивуду или да на миру уз добру плату воде аматерска друштва. На исту страну су кренули и сликари – да сликају слике или осликавају излоге, рекламне паное и зидове просторија. Туда су јурнули и музичари, једни да наступају у Карнеги- холу, а други – по црквама и ресторанима. Уз обалу Запада полако пристају и сви мање-више способни писци и научници – да предају ко шта уме (један руски песник је недавно признао у Nеw Yорк Times-у да он није академски и стручно оспособљен да предаје о Пушкину, али он воли тог песника и, дакле, учиће своје студенте љубави). 
Изгледа да је Адам Загајевски имао право, пре више од деценију предвиђајући будућност, у коју је сам мало веровао: “Шта ће се десити једнога дана – једног дивног дана,” – питао је он реторички, – “када Пољска најзад добије своју слободу? Зар ће сав овај задивљујући духовни напон који данас одликује довољно бројну пољску демократску елиту да одједном нестане? Зар ће се испразнити катедрале? Зар ће поезија постати само предмет за досадне стручњаке као што је то у срећним западним земљама? Зар ће филм постати само грана забавне индустрије? Зар ће све ове ствари које су настале у Пољској као реакција на претњу тоталитаризма – ствари, сачуване од потопа, заштићене од деструкције, уздигнуте изнад опасности као изнад високог бедема, – престати да постоје истога дана када ће та опасност нестати?”

Јасно је, није то само пољски, већ источноевропски проблем. “Задивљујући духовни напон”, изнедрен источноевропским интелектуалцима у процесу отпора совјетском тоталитаризму и борбе за своју унутрашњу слободу, прошао је, постао је историја. Посткомунистичка друштва загазила су у ново, принципијелно нејуначко доба, у којем су старе навике отпора и борбе престале да буду потребне, а нове навике свакодневног, педантног рада још нису ушле у навику. Ветерани дуге антикомунистичке борбе имају довољно разлога да се осећају разочарано, они се још уздају у магијску снагу старе реторике (један од њених фрагмената је омиљени мит о “Централноисточној” Европи), – али посткомунистичка друштва немају пуно слуха за њу, све више се окрећући реформисаним, а понекад и нереформисаним комунистима.
Милан Кундера је својевремено духовито одредио Централну Европу не као територију, већ као “културу или судбину”. “Њене су границе”, – писао је он, -“имагинарне, оне се мењају приликом сваке новонастале историјске ситуације. Она не може да буде одређена, нити оцртана политичким границама… већ само – великим заједничким догађајима који обухватају све становнике региона, регрупишу њих на нов начин – у складу са замишљеним и стално променљивим границама које оцртавају територију настањену истим сећањима, истим проблемима и конфликтима, истим заједничким традицијама”.

Развијајући ефектне поетске метафоре Кундера настоји да разјасни зашто је тај мит (тај “имагинарни простор” у његовој терминологији) не обухвата западне Европљане, зашто је за њих “застарео и неразумљив”. “Ствар је у томе”, огорчено пише Кундера, – “да је Западна Европа сама закорачила у процес губитка свог културног идентитета. Она више не осећа своје јединство као јединство културно и, самим тим, доживљава Централну Европу само као одређену политичку реалност, тј. види у њој само “Источну Европу”.
Без упуштања у проблем европског идентитета, заснованог на заједничкој религији и култури (овим “водећим вредностима кроз које Европљани себе осмишљавају и са којима идентификују своје европејство”) обратићемо пажњу на типичну за многе источне Европљане грешку коју је, између осталих, направио и Кундера. Ова грешка се састоји у тврдњи да се западноевропски идентитет у одређеном моменту променио, у неком смислу је кородирао, изгубивши културни чинилац у корист тржишта, техничких достигнућа, средстава масовног информисања и политике. Донекле је он у праву, а донекле није. Трагична грешка Кундере се састоји у другом: он је убеђен да је пре одређеног момента било друкчије, да је у неко претходно (ваистину “златно”) доба Источна Европа била за западне Европљане интегрални део континента, елемент јединственог културног континуума. Историја пружа мало доказа за такав став. Шта више, супротно од тога, познате речи Шекспира из “Зимске бајке” (“Бохемија. Ненастањена земља на обали мора”) могу да послуже као одличан мото за целокупну историју рецепције Источне Европе од стране западних Европљана. “Ненастањена земља на обали мора” је само други термин за дефиницију исте црне рупе иза ограде Метерниховог врта.

Данас су источни Европљани добили добру шансу да помере ограду мало на исток – према западним, а можда и источним границама Украјине. Дакле, постоји шанса да можемо постати само “Европа” без додатних епитета и интензивних расправа ко је више или мање “централни” и “европски”. (Попут становника Бенелукса који не расправљају да ли припадају Западној или Централној или Централнозападној Европи.)

Попут сваког мита концепт “Централноисточне” Европе неће нестати одједном. Он ће трајати док Источна Европа буде задржала своју још увек уочљиву посткомунистичку специфичност и док ће кобна, загонетна, непредвидљива “Азија” стајати иза Буга, иза Дњепра или негде у њиховој близини. Попут сваког мита он има своју сопствену енергију – јер је стваран као парафраза класичних митова – о изгубљеном рају, о обећаној земљи… Такав “изгубљени рај” била је очигледно Хабсбуршка империја, њено “културно јединство”; “обећана земља”, како можемо да наслутимо, јесте НАТО, Европска заједница и опет “културно јединство”. На унутрашњем плану овај мит је осигурао масовну антисовјетску и антикомунистичку мобилизацију, на спољном – образложио је пред Западом захтев за додатном подршком и признањем.
Ипак, од самог почетка овај мит је био обележен као ексклузивни, а тиме и рањив. Његов негативни пратећи ефекат се састоји не само у мистификацији источних Европљана сувише ружичастим визијама њихове прошлости и будућности, већ у успостављању веома сумњиве (са етичког становишта) хијерархије “више” и “мање” европских народа у Источној Европи. У чисто политичком контексту “припадност Европи” била је више од чисто географског или културолошког појма; она је била у исти мах имплицитно подсећање на привременост и ненормалност свог привременог боравка у “Азији”, својеврстан сигнал СОС, енергично подсећање на своје друго цивилизацијско поданство, друго грађанство, а тиме и захтев за приоритетном подршком од стране своје “праве” отаџбине – Европе. Фактички то је личило на мало симпатичну препирку између затвореника ко је од њих више вичан слободи и ко, дакле, заслужује да буде први ослобођен.
Изгледа да је ексклузивност својствена у једнакој мери источним и западним Европљанима: већ данас они срећници који су успели да ускоче у Метернихов врт са првим таласом ширења НАТО-а уверени су да “Азија” почиње негде на источној граници Пољске и на јужним границама Мађарске и да су све те македоније, белорусије, чеченије, јерменије – такве, видите, “ненастањене земље на обали мора”.

Све наше расправе о “културном јединству” мало вреде, док ми ниподаштавамо Албанце – зато што су сиромашни, Белорусе – јер су “скоро Руси”, Лужичке Србе – јер су сувише далеко од наших вртова. Овде бисмо могли много тога рећи о старој јерменској (или грузијској) држави која је била хришћанска, имала своју писменост и своју културу још тада, када ниједна од данашњих европских нација није била ни у плану – али кога то занима? Кога у такозваној “Европи” занима прворазредни грузијски филм (узгред речено, сасвим “европски” према својој стилистици и истовремено сасвим оригиналан); прворазредна грузијска проза (са најмање два аутора који су кадри да украсе листу нобеловаца), прворазредно грузијско позориште, сликарство?.. “Задивљујући духовни напон”, “оштра потреба за Европом” мале нације која негује своје европејство упркос најнеповољнијим приликама занима Кундерине прашке сународнике подједнако мало, као и париске. На шта се, онда, жале наша браћа-источни Европљани?

Намерно сам узео као пример Грузију, а не ближу мени Украјину – бар тако мој став неће изгледати “ускопартијски”. Иако бих могао на истом месту да говорим о украјинској поезији – “више европској” и занимљивијој од многих “европских”, о украјинском сликарству, музици, примењеној уметности, али, опет, – кога то занима? Могло би се истаћи овде да Украјина (у сваком случају њен западни део) није мање “централноевропска” од, рецимо, Пољске или Словачке и да је “хабсбуршки” мит подједнако жив у украјинском Лавову, као и у чешком Прагу (није случајно да је културолошки часопис “¼####” посветио пре неколико година свој први број управо овој “централноевропској” баштини – објавивши класични есеј Кундере “Трагедија Централне Европе”, приче Шулца, “галицијске слике” Захер-Мазоха и, наравно, сместивши портрет цара Франца-Јосифа на корицама).

Несумњиво је да је Западна Украјина – релативно мали део земље, чији већи део становништва мало полаже на своје “европејство” или на своју “источноцентралност”. Према подацима из анкете Центра “Демократске иницијативе” од 1994. године само 15% испитаника би желело да Украјина развија своје односе претежно са земљама Запада. Истини за вољу, у Западној Украјини ова цифра је дупло већа, али у Криму она једва досеже 3%. Са друге стране, 17% држављана Украјине сматра да влада треба да се оријентише првенствено на Русију – цифра је претећа и малопријатна, али ипак и није тако велика, ако узмемо у обзир да у Украјини живи око 22% етничких Руса и још приближно исти број „говорника руског језика” (другим речима, далеко од тога да сваки Рус или русификовани Украјинац у Украјини жели зближавање са Русијом). Око 14% испитаника тврди да се Украјина мора првенствено ослањати на сопствене снаге, док претежна већина – око 40% испитаника – жели да Украјина развија односе у оквиру ЗНД. Таква оријентација становништва је, наравно, консервативна и није баш погодна за јачање украјинске независности и “интеграције у Европу” коју су декларисали оба председника. Она одсликава страх од било каквих радикалних промена које би могле да поремете садашњи статус-кво и изазвати конфликте у друштву. Са једне стране, Украјинци јавно немају поверења у Запад – и, уосталом,. имају за то много разлога из ближе и даље историје; са друге стране, они се подједнако мало уздају у Русију.

Оријентација на ЗНД у таквом контексту је својеврстан компромис између осећања и здравог разума, између проруских симпатија једног дела становништва и проевропских другог. Фактички, она је делимично испољавање опште амбивалентности украјинског друштва која се запажа у апсолутно свим сферама и која је основано дефинисана од стране социолога као главни разлог стагнације друштва или, ако желите, његове стабилности (у амбивалентној земљи све појаве су двоструке и двозначне).
Сумњам да Украјина може нечему да научи Запад. Не мислим да су за то способни и остали источни Европљани. Још мање верујем да Запад има потребе за нечим сличним. Наравно, источно- и западноевропски интелектуалци могу да расправљају о сличним питањима на високонаучним форумима – у стилу старог есеја Карла Јунга “Чему нас учи Индија?” Јунг је сјајно објаснио “чему”, али нигде није поменуо “нас”. Попут Јунга ја верујем у “шта”, али што се тиче свих тих “нас” – веома сумњам.

Процесе који се данас одвијају у Источној Европи назвао бих нормализацијом. Они су, несумњиво, занимљиви за експерте, али не и за ширу јавност која је жељна праве забаве. Они не остављају места за “централно-источноевропску” уникатност и, несумњиво, депримирају локалне интелектуалце, ветеране антикомунистичке борбе који нису способни да се ослободе својих егзибиционистичких комплекса. У најбољем случају – ако се “Азија” не врати и ако негде не експлодира нова Босна – Источна Европа биће успешно маргинализована и неће да привлачи више пажње од неке тамо Грчке, Португала или Исланда. Да ли је то тако лоше? За старе ветеране – можда и јесте. За већину народа – сумњам. Јер већина не мисли на ограду – да ли је она источна или централна или југоисточна. Већина мисли на врт. И можда би требало да Украјинци подигну најзад рукаве и почну да га обрађују – у име свог европског или евроазијског или чак аустралијског статуса.