(Зборник Матице српске за славистику, Нови Сад, 52, 1997, стр. 139-147.)

Људмила Поповић

Апстракт: Рад је посвећен анализи рецепције песничког израза украјинског „препорода шездесетих“ у српској књижевности. Тај културни препород сагледан је као саставни део општих хуманистичких побуна у свету против рационализације човечанства и претње да би могли бити нивелисани сви етички принципи, које су постале обележје шездесетих година XX века.

Такав приступ је допринео потпуности анализе засноване на поређењу заједничких унутрашњих механизама развоја културе и друштва у Украјини и Србији, и омогућио да се у процесу рецепције издвоје три таласа представника украјинског „препорода шездесетих “ српској читалачкој јавности.

Садржај једног времена, сагледан из одговарајуће перспективе представља сувише сложен социокултурни феномен да би се могао једноставно уклопити у одређене хронолошке оквире, наметнуте у циљу лакшег манипулисања мноштвом разноврсних феномена. „Препород 60-их“ у Украјини добио је свој назив управо по горњој временској одредници, чије истицање има двоструку функцију: прво – имплицитно указати на разлог препорода – обнављање друштва у условима тзв. „естетске дестаљинизације“ у тадашњем СССР-у и друго – супротставити кратак период „дозвољених“ позитивних тенденција времену застоја седамдесетих.

Иако је талас препорода шездесетих година – још један у низу њему сличних који су постали белег украјинске културе, настао и био могућ једино након критике „култа Стаљина“ 1956, његову појаву не смемо везивати искључиво за опште политичке прилике у тадашњем СССР-у. Таква периодизација, као уосталом и свака механичка подела, садржи у себи претњу погрешне оцене покрета шездесетих у Украјини везивањем ове идејне побуне за уско државне и националне оквире. Супротно томе, сагледавање културног препорода као саставног дела општих хуманистичких побуна у свету против рационализације и ништавности човечанства, духовног гашења човека под притиском нове техничке цивилизације и претње да се нивелишу сви етички принципи, доприноси анализи његове рецепције у свету кроз поређење заједничких унутрашњих механизама развоја културе и друштва.

Године 1961. на страницама књижевних новина Литературна газета дебитују млади песници Н. Винхрановски (Из књиге прве, још необјављене, 7. IV 1961), В. Коротич (Песме доктора Коротича, 5. V 1961), И. Драч (Нож у сунцу, 18. VII 1961), који су изазвали својим неочекиваним и свежим наступом талас критика и полемике у украјинској штампи и без којих не можемо данас замислити украјинску књижевност. Ако се упитамо шта је то заправо толико узбуркало јавно мњење и ушло у историју културе као талас обнављања, лако ћемо пронаћи одговор – рушење стереотипа. Импулсивност, необузданост, младалачка енергија песника нашли су свој израз у новим метафорама, спојеним техником кључних речи у симболе новог доживљавања стварности. На земљи, посматраној у лету „са океанима, њивама, месецем и сунцем на раменима, са атомним печуркама у очима“ (Винхрановски, Прелудијум земље)[1] под микроскопским се сочивом проучава човек и дубина се његових унутрашњих преживљавања изједначује са космичким путањама. Те исте 1961. године Сен-Џон Перс говори о мисији песника поводом добијања Нобелове награде: „Астрономи су се могли залуђивати теоријом васионе у напону, али нема мање ширине у моралној бескрајности човека – и у тој васиони… песник је онај који раскида са навикама. И тако се песник налази везан, мимо своје воље, са историјским догађајима. И ништа из драме његовог времена њему није страно. И нека свима говори јасно о укусу свог снажног времена.[2] Синтеза заинтересованости за најшире поимање космоса и човека у њему са борбом за људско достојанство, откривање нових простора хуманости, брижан однос према појавама људског у антиљудском свету сведочили су о укусу времена шездесетих, када је остварен први лет у космос, када је човек по први пут завирио у језгро атома и дешифровао генетски код, када је скинут печат са тајне злочина против човечанства у доба стаљинизма и почео вијетнамски рат.

Побуна је била на дневном реду. Али, ако се целокупна европска књижевност, разочарана јазом између научних домета човечанства и ништавилом људске душе, шездесетих и надаље упушта у иронисање и безнађе, отварајући авантуру постмодернизма, украјинска књижевност је била затечена на прагу новог прстена свог спиралног кретања који је почињао редовним препородом са свим знаковима модерне – приматом индивидуално-духовног над безлично-колективним, отвореном естетизацијом уметничког мишљења, наслућивањем апсурдности спољашњег и бекством у унутрашњи свет, али и притајеном (а понекад и отвореном) надом у достојанство човека.
„Да ли ти знаш – да си човек? / И хтео си или не, – / осмех је твој – једини, / мука је твоја – једина, очи су твоје – једине“ – подсећа сународнике В. Симоненко,[3] а И. Драч верује да човек има крила и колико год да их запоставља или чак сече, она су увек ту:

„Дан као дан, ал’ одједном – малер, 
Просече му бунду нека сила, 
Под плећкама, кроз прорезе мале, 
Избише му с бљеском плава крила. 
Жудна неба, ижђикаше дуга, 
Гутљајима упијају плавет, 
А Кирилу око срца – туга, 
А Кирилу понад срца – камен“.
(И. Драч Крила, прев. М. Сибиновић).[4]

Борба за достојанство човека код већине „песника шездесетих“ била је увећана за борбу за национално достојанство. В. Симоненко, М. Винхрановски, Д. Павличко, Б. Олијник, Л. Костенко проговорили су са својом земљом гласом „недозвољене нежности“, што је такође звучало као рушење једног од стереотипа соцреализма.

„Осећам ти, земљо, дисање, 
И знам твоје дуге што су… 
Како на те хладна свитања 
Роне прегрштима росу…“
(В. Симоненко, Осећам, прев. М. Ковач)[5]
У том обраћању било је места и иронији, али и она је звучала свето:
Бабетино скитска, камена ругобо, 
насред степе стојиш… Цаклењача цвета… 
Каква си то баба, бре каква си баба?! 
Сто година ниси повела детета! 
Е, какво би било,
саткано од стења, пуцала би пред њим и степа зелена 
Шта се тако кезиш? 
Космос је нежења. 
а ти овде тувиш сама сред пелена.
(Л. Костенко, Скитска баба, прев. С. Рашковић).

Украјинска поезија 60-их није се огласила ничим сензационалним у смислу формалних или структурних иновација, нити у погледу неких раскида са основним правцима поетске имагинације и могуће је да је то један од разлога што је у српску књижевност, где је тада још звучао снажан одјек детонације након првих модернистичких збирки Васка Попе (Кора, 1951) и Миодрага Павловића (87 песама, 1952, Ступ сећања, 1953), доспела са закашњењем од целу деценију. Мада, без обзира на различит песнички израз, идејно је поезија украјинских „шездесетника“ много у чему била слична активистичком принципу борбе, непомирљивости са силама туђим, непријатељским човеку, афирмисаним у поменутим збиркама: „Да ли ћу моћи на овом Непочин-пољу / да ти подигнем шатор од дланова својих“… (В. Попа, Далеко у нама)[6]. А анализа правца кретања поетских симбола од општег ка конкретном, од декларативног ка интимном и „очима невидљивом“, поистовећивање са природом кроз песнички преображај у низ предмета, појава и бића у поезији представника „покрета шездесетих“ и новог српског песничког гласа „педесетих“ резултира неочекиваним подударностима. Циклус Васка Попе Списак (Кора, 1951) и неке баладе И. Драча најбоља су илустрација томе. Чулно, непосредно, инстинктивно доживљавање природе, својствено песницима, долази до изражаја кроз једнако поимање позитивног принципа живота и језгра кумулације енергије. Упоредићемо: „Загонетно мрко / лице земље / језиком вечног поднева / са поноћним прстима говори / у зимници успомена непрекидним свитањима проклије. / Све то зато / Што му у срцу / Сунце спава“. (В. Попа, Кромпир).[7]

„У сунцокрету су биле руке и ноге,
Било је тело, храпаво и зелено.
Он је трчао надмећући се с вихором,
Он се верао на крушку,
И бирао у њедра дивљакуше,
И праћкао се око млина,
И сањао у песку…
И одједном је угледао сунце,
Прекрасно маглено сунце…
И обамре он на године и векове
У златном немуштом усхићењу…“
(И. Драч, Балада о сунцокрету, прев. С. Рашковић).[8]

Исту затеченост пред концентрисаном у малом бескрајношћу и пред дубином постојања, још рељефније и свежије, проналазимо код песника В. Холоборођка, који је улио нов глас у поезију украјинских „шездесетника“. Али овде се ради о типолошким подударностима.
Године 1961. у едицији „Младо покољење“ (Београд) излазе прве збирке младих песника Томислава Цветковића (Песме о другом), Рајка Чулића (Епитаф за један свет), Звездана Јовића (Руб заборава) и др. Читајући њихову поезију наилазимо на доминирајуће расположење дубоке, неизлечиве самоће, одбачености и прижељкивања у свом изгнању једног споја са природом. Песник је странац у свету, не повезује и не обликује целину свог света: „Прођу и оду људи; куда ће мајко / Дођи држи ме. Одлазе. Одлазе“ (Томислав Цветковић). На позадини такве резигнације поезија украјинских „шездесетника“, испуњена мотивима борбе за људско достојанство и вере у духовни опстанак човека, звучала је страно, сувише оптимистички, а, могуће, и „соцреалистички“, јер нада у духовно савршенство људске јединке за неупућене је могла звучати као декларисање таквог као постојеће чињенице, што је имало места код представљања поезије такозване „IV генерације совјетских (руских) песника“: „IV генерацији совјетских песника (Вознесенски, Рождественски, Винокуров, Боков, Ахмадулина, Казакова и др.)- ставио се на чело Јевтушенко… Дух динамичке синтетизације, стремљења и порука, карактеристичан за скоро читаву руску литературу у историји, Јевтушенко уздигао је у својој поезији на виши ступањ уметничког развитка, прожевши га комунистичким погледом на свет“ (Бранко Китановић).[9]
Поезија Јевтушенка, Вознесенског и других руских песника подударала се са украјинским „покретом шездесетих“ у мотивима трагања за Човеком у космосу, пажње према обичној свакидашњој појави која се сагледавала у контексту планетарног садржаја и филозофске проблематике. Исто запажамо и у белоруској поезији тог времена (Е. Бородулина), као и литванској (О. Вацијетис), грузијској (О. Чиладзе) и др. Шта од свега тога доспева шездесетих пред српску јавност. Многобројни прилози о руским песницима у Књижевним новинама (само Јевтушенку 1961. објављена су четири велика прилога), преведене збирке Јевтушенка, Вознесенског, Рождественског и Ахмадулине[10] – и ништа више. Савремена литванска и белоруска поезија биле су и остале terra incognita, из грузијске су поезије представљени на страницама Књижевних новина у преводу Десанке Максимовић званично признати песници ратне генерације Шелва Апхаидзе, Јосип Нонешвили и Ираклиј Абашидзе. А из украјинске је савремене, да иронија буде већа, приказан М. Риљски, који је дебитовао далеке 1910. (На белим отоцима) и то у прилогу под насловом Савремена руска поезија. Осим М. Риљског приказани су А. Вознесенски, Ј. Јевтушенко и Р. Рождественски. „Ова генерација је са свим личним које носи у себи и те како укључена у живот човека данас и мада не жели да понови и не понавља заблуде неких песника 40-их – она ни у ком случају неће бити равнодушан посматрач“, – пише И. Сарајлић,[11] чинило би се, о украјинским „шездесетницима“, али – о њима, за сада, ни речи.
Седамдесетих постаје јасно да разликовање према осталим књижевним токовима настаје не као резултат исфорсираних иновација већ као последица другачијег доживљавања света, властитог искуства о времену у којем се живи, а управо такво интензивно осећање посебности тог времена пружала је поезија украјинских „шездесетника“. 0 томе је сведочио већ први избор из њиховог стваралачког опуса у Развитку (Београд 69, 1973, 59-75), који је сачинио и превео М. Ковач. Уз преводе песама Р. Братуња, Д. Павличка, В. Симоненка, Б. Олијника, В. Коротича, И. Драча, Н. Винхрановског и X. Свиличне М. Ковач додаје кратке белешке о песницима и неколико речи поговора, у којем пише: „Овај кратак избор има за циљ да бар делимично упозна читаоце са токовима савремене украјинске поезије. Између великог броја песника определио сам се за ових неколико, зато што су она већ стекла место и популарност у књижевном свету Украјине, од средине шездесетих година наовамо.“[12] Тако је по први пут српској читалачкој публици приказан „покрет шездесетих“ у Украјини и то у сјајном избору преводиоца који је успео да дочара његову суштину – хуманизам, истинитост, трагање за новим врлинама човека у новом техничком друштву и подређеност форме тим садржајним карактеристикама. Тако, на пример, преводилац нас одмах уводи у срж покрета редовима песме Д. Павличка Лаиавица: „Није снег, ни киша није, / То је нечовечност сурова, / што по ногама нас бије, / Са душом пуном отрова.“[13] Чинило би се, све је ту – разочарење, самоћа, безнађе, али последња строфа, формирајући тематску петљу, надовезује се на прву, истичући неодвојиву црту „шездесетника“ – веру у достојанство човека које с правом припада њему: „И тако загледан пут висина, / Поверовавши да умрети нећу, / Под теретом тог црнила, ја видим тик за лапавицом / Неко пут окна плаветнила / Корача са душом златном.“[14] У суштини већина се песама у анализираном избору ослања на истакнуту опозицију, реализовану путем „сукобљавања“ кључних речи – носилаца садржаја и симбола: „нечовечност сурова“ – „златна душа“ (Д. Павличко, Лапавица); „равнодушност“ – „ускрснуће“ (В. Симоненко, Људи); „куб, квадрат, кружница“ – „покрет мисли“ (Б. Олијник, Реч) и сл. Други члан опозиције истиче посебност идејне побуне шездесетих у Украјини у односу на европски „тихи протест“ негирањем и повлачењем. М. Ковач вешто заобилази декларативност која је била присутна у неким песмама „шездесетника“ и дочарава испуњену тишином, ослобођен лажног патоса унутрашњи интензитет сложеног духовног света њихове поезије: „Преведите ме преко зборишта, / Тамо где у хељди пчеле стењу глухо / Тамо где тишина испуњава ухо, / Преведите ме преко зборишта…“ (В. Коротич, Предсмртне жеље старог лирика}; „Одени ме у ноћ, / у облак сињи који плови, И дахни изнад мене лаким крилом лабудовим. / Нека се спусте снови, топли снови лабудови, / А уплаши их месец / јаким веслом јасеновим“ (И. Драч, Лабуђа етида).[15] Понекад, занесен изграђеном линијом опозиција, преводилац надограђује причу песника. Тако у песми М. Винхрановског На плавом небу плава боја ствара општу атмосферу ведрине, свежине и, заједно са кључном речју „љубав“, преноси ведру стихију његове поезије. „На синьому небі я висія ліс, / У синьому небі, любов моя люба, / я висіяв ліс із дубів та беріз, / У синьому небі з берези і дуба…“[16] Настојећи да сачува ритмо-мелодику, као и доминантну алитерацију „синій – висіяв – сни – весни“ песме, преводилац замењује плаву боју сивом, и уводећи хрононтопску реч „сад“ сксплицира опозицију „некад“ – „сад и надаље“, која је у оригиналу имплицитна: „На небу ја посејах шуму нову, / На сивоме небу љубав сад израста. / Посејах шуму храстову, брезову. / На сивоме небу од бреза и храста.“[17]
Будући представник украјинске дијаспоре, М. Ковач, занесен препородом украјинске поезије шездесетих (у САД се под утицајем „шездесетника“ и паралелно с њим у средини украјинске емиграције формира тзв. њујоршка група, која је ушла заслужено као оригинални феномен у историју украјинске књижевности), успева да пренесе њен општи дух и „прокрчи пут“ савременој украјинској поезији у Србији. Као закључак анализе његовог избора можемо рећи да је он много бољи од неких који се у последње време појављују у матичним хрестоматијама (Українське слово, Кијев, 1994).
Анализа избора из поезије украјинских „шездесетника“‘ у српској периодици седамдесетих година потврђује да је на први талас представљања „покрета 60-их“ у Србији утицао лични ангажман преводилаца (М. Ковача, С. Рашковића, Р. Пајковића и Т. Дутине), као и подударање главних емотивних обележја у осећању света „шездесетника“ и младе књижевне генерације седамдесетих у Србији, а то су, пре свега, „непристајање на равнодушност према отвореним просторима постојања, у ствари на непримерено, на бојажљиво, одвећ скромно и безбојно испуњавање тога простора“ (Стојан Ђорђић, Књижевно стваралаштво младих, Књижевна реч, 25. IV 1979, 129).
С. Рашковић се на студијама упознаје са Украјинцем Ј. Пашченком и добија од њега прве информације о украјинским „шездесетницима“, чије песме у свом преводу објављује 1974. у Багдали (XVI, 178, 1974, 12-13), као и у другим књижевним листовима (Књижевност, XXX, LXI, 10, 1975, 315-316; Домети, 8, 1976, 73-74, Одјек, XXXII, 18, 1979, 15). Први избор С. Рашковића у Багдали – Четири украјинска песника – обухвата преводе из Павла Тичине, Л. Костенко, Ј. Гуцала и И. Драча, и кратке белешке о њима. П. Тичина, једини који не спада у шездесетнике, представљен је као један од највећих украјинских песника, а успели избор из његове поезије (упркос оном што је сервирала у те године званична украјинска критика) илуструје континуитет „шездесетника“ у односу на такозвани „стрељани препород“ – авангарду 20-их у украјинској култури (чињеницу која је често била занемаривана): „Богаљ, журећи негде, нагази на дете. / И сви ће викати без престанка: / Месију! Поздравите Месију! / Слава њему, Он је стигао! / И крв смртна екстаза претвориће у машту“ (П. Тичина, Месија, прев. С. Рашковић). У белешци о Л. Костенко скреће пажњу једна реченица: „Сада је у ћутању“. Била је то једина информација у српској штампи о репресијама које су се обрушиле на „шездесетнике“ од 1965. па надаље. Тада се у Србији ништа није знало о узроцима преране смрти В. Симоненка, нити о робијању, а касније и смрти, В. Стуса, нити о прогањању осталих „шездесетника“, све се могло наслутити из једне штуре реченице.
Свој су допринос представљању поезије „покрета шездесетих“ дали и Р. Пајковић, који је одређено време као дипломата боравио у Кијеву и тако био у току украјинског културног живота, као и Т. Дутина. Њихов краћи избор из украјинске поезије (Одјек, 6, 1975, 22) садржи како дела украјинских класика, тако и неких од шездесетника – Д. Павличка, В. Коротича, В. Симоненка и И. Драча.
Други се талас рецепције везује за крај 70-их, почетак 80-их, када се појављују збирке појединих представника покрета 60-их у Украјини (Д. Павличко, Морам, 1979; Л. Костенко, Скитска баба, 1981). Збирке представљају допуњене компилације у односу на претходне изборе у периодици. Прецизношћу и успелошћу превода, сјајним избором одликује се збирка Л. Костенко коју је приредио и превео С. Рашковић. У поезији украјинске песникиње преводилац успева да истакне „свети интимни доживљај“ песникиње прикривен сенком транспарентности и заједно са њоме иронише над митом о месијанској улози песника у украјинском друштву, мада у предговору истиче да је она уједно и један од твораца тог мита. Није случајно да је збирка добила наслов по песми Скитска баба, где се тај спој најбоље да уочити. Једноставност која је својствена виртуозима, нонконформизам и чисто женска немоћ пред теретом одабраног позива, све оно што истиче поезију Костенкове, нашло је израза у преводима С. Рашковића: „Мртве боје, / О, те руке – робље! / Низ штафелај свет разапет виси. / Крстача сам за сопствено гробље. С небосклоном горе кипариси“ (Ван Гог).
У преводу С. Рашковића 1979. појављује се и већи избор песама В. Холоборођка са прилогом о аутору Свакодневни митови и фантазме В. Холоборођка (Књижевна реч, 10. II 1979, VIII, 126). На основу овог избора песме Холоборођка у преводу С. Рашковића ући ће у антологију модерне светске поезије (Модерна светска поезија 1-11, Београд, 1983).
Трећи талас рецепције поезије „шездесетника“ подстакнут је државним осамостаљењем Украјине. Неколико избора из поезије представника „покрета 60-их“ (Савременик 1993, Сриски књижевни гласник 1993) у преводу М. Сибиновића и збирка Б. Олијника На линији тишине (1995) – прев. Р. Пајковић откривају нове аспекте културног препорода 60-их, сагледаног са временске дистанце. Тако је по први пут српској јавности приказана поезија репресованог В. Стуса, који је умро у уралском логору за политичке затворенике 1985. Песник високих интелектуалних потенцијала, експлозивне експресије, аутор песама испуњених филозофијом егзистенцијализма, заузима своје место поред већ познатих И. Драча, М. Винхрановског, Б. Олијника, X. Свитличне, В. Холоборођка и осталих „шездесетника“: „Све истанчанији бол – / с краја на крај сени, иди у безумља понор / и према очајању крени. / Све истанчанији свет, крај крају, тачко зла зрела, / У љутом лету си као стрела, / одапета у лет“. Стихом из његове песме У инат ветровима („Све истанчанија вика“…) насловљен је есеј М. Сибиновића о украјинској књижевности у рубрици „Словенске теме“ Савременика плус (Савременик плус; 3/4, 1993, 44-48). Лични афинитет и вештина преводиоца М. Сибиновића доприноси томе да се по први пут у правом сјају појављују такви „бисери“ „шездесетника“ као што су Ждребе или Крила И. Драча или Хајдемо у врт Н. Винхрановског: „Заљубила се у ждребе муња / Она муња, а оно ждребе. / Његова грива од црне свиле, њене груди од белог пламена. / Њен струк пламти од помаме, / А оно – ждребенце невино. / Неко је израњавио копита танан / Некоме у очи завирујући“… (И. Драч, Ждребе).
Деведесетих појављује се и први синтетички приказ о поезији „шездесетника“ у контексту модерне украјинске књижевности из којег српска јавност по први пут сазнаје о репресијама и прогањањима најбољих представника „покрета шездесетих“. (Љ. Поповић, Путеви модерне украјинске поезије, Савременик плус, 3/4, 1995, 60-71).
„Препород шездесетих“ у Украјини је обухватио све сфере културе и уметности: сликарство (М. Дерегус, О. Дубовик, М. Божій, К. Саченко, В. Пасивенко и др.), музику (В. Силвестров, Л. Храбовски, Ј. Станкович, В. Зубицки и др.), кинематографију (С. Параджанов, Ј. Иљенко, Л. Осика, И. Миколајчук). У Србији је до сад наишао на одјек само песнички израз ове интелектуалне побуне, што даје наду да ће остали токови бити представљени у даљим истраживањима.

Напомене
1. М. Вінграновський, Поезії. Київ, „Дніпро“ 1971, 48. 
2. С. Ж. Перс, Мисија песника, Књижевне новине, 1. 1 1961, 1. 
3. В. Симоненко. Ти знаеш, що ти – людина?…, Українське слово, Київ, „Рось“ 1994, 270. 
4. И. Драч, Крила, прев. М. Сибиновић, Српски књижевни гласник, Београд, 7-8, 1993, 42. 
5. Л. Костенко, Скитска баба, прев. С. Рашковић, Багдала, Крушевац. 1981, 39. 
6. В. Попа, Кора, „Ново покољење“, Београд 1953, 12. 
7. В. Попа, о. с., 21. 
8. И. Драч, Балада о сунцокрету, прев. С. Рашковић, Багдала, XVI, 178, 1974, 13. 
9. Ј. Јевтушенко, Ракете и запреге, Превод, избор и поговор Б. Китановић, Багдала, Крушевац, 1962. 
10. Ј. Јевтушенко, Ракете и запреге, Крушевац 1962; А. Вознесенски, Троугаона крушка, Београд 1964; Р. Рождественски, Срце на рукама, Крушевац 1964; Б. Ахмадуљина, Мој родослов, Крушевац 1966. 
11. И. Сарајлић, Савремена руска поезија, Књижевне новине, 29. VIII 1961, 12. 
12. М. Ковач, Неколико речи уз избор из савремене украјинске поезије, Развитак. 6-9, 1973, 63. 
13. Д. Павличко, Лапавица, прев. М. Ковач, Развитак, 1973, 6-9, 61. 
14. Д. Павличко, l. с. 
15. В. Коротич, Предсмртне жеље старог лирика; И. Драч, Лабуђа етида, прев. М. Ковач, Развитак, 1973. 6-9, 65-66, 67-68. 
16. М. Вінграновський, о. с., 19. 
17. Н. Винхрановски, На сивоме небу, прев. М. Ковач, Развитак, 1973, 6-98, 69.