Галина Пагутјак

„Снег у шаци“

1

Пре око пет хиљада година Шумери су говорили: „Жена је оштар нож који човеку пререже грло“.  А у Соломоновој  „Песми над песмама“  имамо: „Љубав је јака као смрт. Љубомора је страшна као пакао.  Њене стреле су вреле“. Ако прва фраза практично никоме није позната,  друга је толико банална од прекомерне употребе да не побуђује њено дубље разумевање.  Истовремено између обе ове поуке постоји крвна близкост:  нечија уста су их први пут изговорила под врелим сунцем Блиског Истока, колевке цивилизације и хришћанства. И ова мудрост пред нама открива једну од најважнијих тајни људског постојања. Ми веома често обмањујемо сами себе,  улепшавајући оно што нам се допада,  и нагрђујући оно што нас љути. Ипак,  истина није ни црна,  ни бела. Али она може да постане шокантна.

Изумирућа бела раса данас производи културу која,  затворена у кавезу, изједа саму себе.  Нема везе да ли је то елитарна култура која даје закржљале цветове које називају раскошним и прелепим,  или масовна,  чији је циљ да нас изједначи у истоврсну масу дебила, или контракултура, која се исто тако продаје, као и прве две. За све њих су веома карактеристична два обележја: самоизолација и зависност. Не може се рећи да збуњена западна култура нешто не схвата. Познато је да она сјајно схвата своје ропство и неспособност за преживљавањем, као што то разуме сваки човек коме се посрећило да живи у мање-више развијеној земљи, где му се чини, као да је његова мисао заиста важна. Када заједно са Кантом сматрамо да је демократија само облик деспотизма, онда постаје разумљиво зашто се права осећања спутавају,  разум се забавља,  као мачка,  како она сама уме,  а умеће спекулисања мислима обелодањује се еталоном учености.  Шта ћеш,  таква је награда за цивилизованост:  занемаривање основних питања постојања. И као што је рекао тај Емануел Кант, чист разум није у стању да докаже ни постојање Бога, ни бесмртност душе.

У шумерском епосу о Гилгамешу  (правилније је, ипак, да се овај јунак зове Билгамес) има овакав догађај.  Како би припитомио дивљег човека Енкида, који је требало да покори огромног Гилгамеша,  владара града Урука,  у пустињу шаљу жену Шахмат.  Она искушава самотњака и пријатеља звери чисто женским дражима,  али се на овоме њена мисија не завршава.  Шахмат напола цепа своју мараму,  даје Енкиду половину како би он покрио нагост и одводи га у свет цивилизације.

Можда се овде и крије одговор на изреку поменуту на почетку: жена не само да рађа, она васпитава,  цивилизује.  Да би се васпитао човек,  као што нас учи најстарије искуство,  пре свега треба одстранити све сувишно.  Пета чакра,  грло, одговарна је за личност човека, његово понашање. Уништивши га оружјем, које је направила људска рука, жена спрема човека за рад, битке и друге обавезе.

У суштини,  исто то се касније дешава са Адамом и Евом,  што се,  ипак,  у Књизи Постојања тумачи не као благо, већ као пад, грех који заслужује казну. Само даље овде искушење не иде. Управо, то је већ производ другачијег погледа на свет, другог религијског система –  јудаизма,  а затим и хришћанства.  Речи којеизједначавају љубав са срмћу као и вреле стреле љубоморе изгледају у „Песми над песмама“ мало чудно, као крик сове у славујевом гају. Господарица живота и смрти Инана је покровитељка односа између мушкарца и жене, њихових осећања, која нису подређена ни било чијој вољи,  ни гневу,  гордости,  страху,  осећању усамљености.  Људска суштина Јагве тежи да одговара и за то, регулише, контролише – дакле, читава каснија историја јудаизма и хришћанства је историја борбе против слободе осећања. Тамо,  где нема борбе, на пример у индуизму или будизму,  настаје бесконачан круг претварања,  и реч „оружје“  никада не фигурира у лексикону љубави.  И чудно је да у наше време безверја она такође почиње да нестаје,  замењујући се различитим,  прилично примитивним предметима и појавама.  Жена и даље остаје или светица,  или вештица  (фурија, гадура), или ствар. Таква се жена не може волети. Она је опасна.

Нико не жели да му прережу грло,  нико не жели да га прогута неко други,  да постане саставни део андрогена…

Речи Канта о звезданом небу и морални инстикт добијају посебан смисао када се ради о љубави и тим незгодним осећањима, која је постепено прате. Јер чак и у прекомерном гневу,  ако је он чист,  чак и у гордости,  уколико је она врлина, остаје поштовање моралног закона који је доказ савршенства недостижног Бога. Исто тако стрела,  пролазећи кроз грло,  срце и очи мушкараца и жена има једини циљ – да постигне недостижно.

…  Једном је царевић Сатни срео на тргу лепотицу Табубу и пожелео ју је. Али пошто се испоставило да је она недоступна, цена могуће утехе стално је расла. Најпре је он преписао на Табубу читаву своју имовину, онда је приморао сопствене синове да се одрекну свог дела, а на крају, наредио је да се убију сва деца и да се баце њихова тела псима да их поједу. Ова староегипатска страшна прича, посебно популарна у време Птоломеја (200  година п.  н.  е.)  заиста има дубок симболички смисао,  који излази ван граница свакодневне свести.  Зар није рекао Исус да се одбаци имовина,  да се оставе отац и мајка због божанске љубави?  Ако ми сада често понављамо изреку,  говорећи,  за све треба платити,  зашто онда упорно сматрамо љубав поклоном, наградом, заслугом? Па, ми смо спремни и на жртву, не схватајући колико она може да буде велика.  Ова жртва је наш живот који симболизују крв и сва земаљска богатства. „По цену живота платићеш ми за љубав“, –  упозорава Кармен.  Љубав наноси бол,  који се узалуд надамо да ћемо излечити;  она поклања нов живот само онда када се решимо старог.  Вереницама Исуса називају монахиње које су се одрекле земаљске среће.  Њима се секу плетенице,  као да им се пререже грло бритвом,  уништавајући им личност.  И не можемо рећи да то нису схватали наши преци. У детињству ме је одушевила песма – балада коју сам чула на селу о томе како жена тражи од мушкарца, између осталих жртава,  да убије рођену мајку. И он се узнемирен, скамени:

Како да убијем маму, кад је мама једна?

Она ме је дојила својим грудима!

Дакле,  овај мотив није стран ни словенским народима.  Да ли су сличне захтеве вредновали као злочин? Несумњиво. Обичајно право је сурово кажњавало убице,  оне у крвном сродству и прељубнике,  али пре осуде је постојао тренутак узнемирености: одакле је то упоште могло да се појави? Ова потреба у жртви која није људска?  Узнемиреност пред вишом силом која постоји ван морала,  употпуности је непрепознатљива. У овој паузи, можда је сакривена једна од највећих тајни постојања.

2

И,  испоставља се,  постоји култура,  која и даље прихвата свет исто тако грубо,  пристрасно и неустрашиво као стари Шумери.  То је арапска, муслиманска култура.  Данас,  због ратова за нафту,  између западне и источне цивилизације створен је зид међусобног неприхватања.  Мада,  када нафта још није постала стратегијски производ, Европљани су од муслиманског света позајмили много тога, што је довело до развоја њихове веома варварске културе,  коју није задовољавао бљутави темперамент античности.  На пример,  захваљујући Крсташким походима настао је готски стил – оштри врхови на грађевинама усмерени ка небу, а заједно са њима представе злих духова у скулптурама који се труде да спрече човека да постане Човек, односно дете Божје. Онда се појавила куртоазна култура са својим култом Прелепе Даме.  Прве песме трубадура биле су само преводи арапских песама.

Да ли се неко од нас замислио шта је омогућило у Италији у ХIII веку појаву Дантеове “Vita nova” и сонета Франческа Петрарке? Платон и Аристотел? Да, али њих смо се поново сећали захваљујући Арапима,  који су античку филозофију познавали боље од тадашњих Европљана, и поново су је засадили поред културног дрвета Запада.

Затим,  по први пут у европској култури жена постаје објекат клањања, недостижан и без греха.  Настао је култ Девице Марије као Прелепе Даме и култ Исуса као Младожење.

Али већ вековима пре тога у арапској исламској култури жена и љубав према њој нису сматрани грешним.  Андалузијски песник Ибн Хазм (994-1064)  у књизи  „Огрлица голубице“ наводи религијски савет Ибн Абаса: „За онога, кога је убила љубав,  нису потребни ни надокнада за крв,  ни освета“.  Како би се боље разумела ова одлука мудрог владара, која се изједначавала са законом, треба знати да су у исламу Бога (Алаха) често изједначавали са прелепом женом. Као што човек не може да спозна Бога, тако не може да се спозна права љубав на земљи. Поема Низамија Ганџева „Лејла и Меџнун“ неспорно наводи ову истину.

… Меџнун значи  „бесомучан“.  Између њега и Лејле распламсава се страст која уништава све око себе.  За такву наелекстрисаност осећања није знала,  и можда,  неће ни знати светска књижевност.  Наравно,  хришћански мистичари осећали су нешто слично у, за њих омиљеној, тренутачности просветљења, али за њих се Бог није утеловљавао у лик прелепе жене. И чак света Тереза Авилска не би смела да каже ово:

Моја љубав? није крв на црној рани.

Моја судбина? није живот, већ умирање.

Волети значи умирати.  Ви ово не разумете,  је л’  да?  За нас волети значи владати или тежити нечему.  Али када се,  опкољавајући,  труде да споје Лејлу са Меџнуном, како би се завршила ова, за све опасна, ситуација, између заљубљенихна под шатора пада невидљиви мач.  Овај мач је симбол тога да је њихову жеђ немогуће утолити.

Претходно је мртво оно што није заувек.

Да, пре или касније земља ће раставити заљубљене. Она ће отупети оштрицу ножа, угасиће ватру страсти. Јер земљом не влада вечност, већ време. Прво умире Лејла.  Касније Меџнун.  Они умиру од туге за недостижним,  не дижући руку на себе. Једноставно издржавају дотле, докле могу да издрже. И шта? Криви за смрт рођених и блиских, за непријатељство својих племена, Лејла и Меџнун постају анђели на небесима, где могу вечно да се воле.

Не зато што лудило поштују сви народи и што се оно не осуђује. Једноставно досије добрих и лоших поступака, који се пажљиво води на небу, није такав, као земаљски записници. Тамо љубав не сматрају грехом. Јер је права љубав увек апсолутно морална, као што је апсолутно морална божанствена суштина. А на земљи је она, по речима аутора  „Огрлице голубице“, само снег у шаци. Он најпре пече,  као ватра,  а затим се топи и топи,  претварајући се у воду.  Управо се у ову воду баца бесомучна шекспировска Офелија,  која малтене једина у европској култури даје пример превелике љубавне жеље таквог нивоа, да се може упоредити само са оштрим сечивом источне мистике.

превела Тања Гаев