Васиљ Габор – Степениште

(превела Милена Ивановић)

Већ одавно је требало да стигне на свој спрат, али су се узане степенице и даље стрмо успињале. Црне мермерне плоче биле су огромне, одисале су хладноћом и Марко се зимогрожљиво скупљао. Ту и тамо наилазио је на велике округле прозоре са црним мермерним венчићима око окана. Прозори беху застакљени, са решеткама. На једном је било избијено стакло и Марко је, на своје изнанеђење, угледао иза њега циглани неомалтерисани зид.

«Зашто правити прозор на затвореном зиду?» – помисли Марко лагано се пењући.
Степенице су се уздизале око отвора за лифт ограђеног густом мрежом, међутим, нигде није било врата. Марко се чак запита да ли је уопште видео врата доле.
«Који ће ђаво онда лифт у згради?» – стаде Марко запањен и запита се да ли би требало да се врати. Али на помисао да мора да се види са човеком чију су му адресу дали пријатељи и који, како су му рекли, може да му помогне, крете даље. Ишао је и ишао, сав се зајапурио, али није видео ниједан излаз на неки спрат. Ослонио се на један од округлих прозора и запалио цигарету. Повукао је дим дубоко у плућа и испустио га у виду дугуљастог облака. Да се смири.
Изгледа да се за све време нико није попео лифтом, помисли. А можда лифт клизи тако нечујно да га он, Марко, није ни приметио.
Свуда влада непријатна тишина. А направи ли корак, она одмах одјекује чудним звуцима. Чак је чуо како су се негде доле залупила врата. Да није од промаје?
Марко је ослушкивао звуке. Ма не, поново мукла тишина. И само хладно светлуца црни мермер. Марко је чуо да мермер има повишену радијацију. Чему те плоче од мермера? Запали је још једну цигарету и полако крену, али степенице га нису изводиле ни на један спрат.
«Колико већ минута овако идем?» – баци поглед на сат.
Било је три када је ушао у стару камену зграду изнад чијег је улаза стајао успавани камени лав, а сада је три и петнаест. Чак и да је пет минута ишао степеништем, сигурно је морао да стигне на други спрат где је живео, како су му рекли пријатељи, тај човек који може да промени многе ствари у његовом животу.
– Други спрат? – изненада узвикну Марко и осети како га облива хладан зној. Сетио се да је зграда у коју је ушао била једноспратница. И, на крају крајева, зар у двоспратницама има лифтова?
Марко обриса мокро чело и стресе се, као да је хтео да одагна ружан сан. Осећао је степенике под ногама, дотицао руком хладни мермер, видео округле прозоре са црним мермерним рамовима око њих, осећао је како му гласно лупа срце, а ноге лагано подрхтавају. Да бар има неку гвоздену штанглу у рукама, осећао би се сигурније. 
Сину му идеја да разбије прозор и позове људе у помоћ. Из све снаге удари ногом у прозор са решеткама, чији су квадрати били застакљени матираним стаклом и затвори очи да га не унакази срча. Али не зачу звекет. Стакло се није разбило. Тек је трећим ударцем разбио једно окно. Иза њега беше зид.
« Мора да сањам», – помисли одмахнувши главом. И изненада се сети бакине приче о једној каменој згради.
Некада давно у тој згради је живео венецијански трговац. У приземљу је имао винарију и сви варошани волели су ту да свраћају. Трговац је имао добро вино. Али не свраћаху људи само да поседе са чашом вина. Овамо их је доводила лепота венецијанчеве жене. Излазила је пред госте из својих одаја двапут дневно – у подне и увече, – а са њом је продирала свежина и нешто несхвтљиво узнемирујуће. Венецијанка је подсећала на срну, била је тајанствена, као свака неодгонетнута жена. Лепотица би поздрављала муштерије, пожелела им да уживају у напитку и, очаравајуће се осмехнувши, хитро напуштала салу. Али њен би дух још дуго лебдео у ваздуху, а мушкарци би ослушкивали звонке откуцаје срца. И питали би се чиме је ониски трговац, округао попут бурета, исколачених очију, очарао такву лепотицу. Увек је био у дугачком мантилу дубоких џепова. Својом похлепом за новцем подсећао је на шкртог ћифту, али се ни пред ким није понижавао, никоме се није улизивао и никоме није дозвољавао да га вређа. Ако би зачуо нешто ружно о себи или жени, црне обрве би се попут потковице скупиле изнад његовог кривог носа, а очи би постајале зле.
«Овим степеништем, на коме стојим, вероватно се много пута успињала Венецијанка», – помисли Марко. И видео је како странкиња небеске лепоте улази у удобне одаје а доле бруји узбуђена руља, неумерено цевчећи вино и великодушно разбацујући новац. Венецијанац трчкара око столова, досипа у чаше и хитро ставља новац у дубоке џепове.
Мушкарци би се враћали кући празних новчаника и жене би дизале џеву, псовале Венецијанца и његову жену. Она, говориле су, сигурно зна враџбине и додаје у вино вештичије траве, мора да је то. О томе су говориле и свештенику и крадом му носиле час свежа јаја, час груду бутера, час лонче павлаке, прутић кобасице или парче шунке. Тешко би уздисале и вајкале се на тежак живот. И све то због Венецијанца и његове жене. Ма да није она вештица?
У то време је било лако због нечије дојаве спалити човека на ломачи, окрививши га да је повезан са мрачним силама, али тужилац је морао бити особа од ауторитета. Свештеник је схватао шта жене хоће од њега, али Венецијанка је и њега узбуђивала, ништа мање негодруге мушкарце у вароши, и зато, обећавши повређеним женама да ће казнити кривце за њихов тежак живот, није и даље ништа чинио.
Будући да су познавали трговчеву тешку нарав, нико од мушкараца се није усуђивао да пође за лепотицом. Али једном у њихов градић долута један младић. Када је угледао Венецијанку, није могао да одвоји поглед од ње. Тако је неколико дана посматрао лепотицу, да би једне вечери неприметно пошао за њом. Младић је лутао степеништем неколико сати и није могао да нађе излаз.
Марко замисли себе на несрећниковом месту и осети како га обавија ледена хладноћа подрума. Виде како се у ноћи, када је утихнуо жамор у сали а врата се затворила за последњом муштеријом, у сусрет младићу спустио буљави трговац са дугим ножем.
-На туђе си се полакомио? – затутњао је.
Младић се презриво осмехнуо. Трговац је од беса дивље заурлао и бацио се на њега. И ту се деси чудо: крај њега се отвори зид и неко га увуче кроз узан отвор и за њим се одмах затвори зид, заштитивши га од помахниталог трговца. Пред младићем стајаше Венецијанка. У рукама је држала упаљену свећу и гледала га је тужним очима. Узела га је за руку (прсти јој беху хладни као лед) и извела напоље. Прескочивши високи зид, младић се нашао у мрачној улици.
Још једном су га видели преко пута камене зграде са успаваним лавом изнад улаза, гледао је прозоре на првом спрату а онда је негде нестао. Временом су нестали и Венецијанац и Венецијанка, а зграда је доспела у власништво магистрата.
«А можда Венецијанац није ни умро, него и данас живи у каменој згради и пријатељи су ми дали његову адресу а да ни сами нису знали за то».
На такву помисао Марка подиђе језа. Погледа увис на степенице. А шта ако негде на њима стоји трговац са дугачким ножем у руци и чека га?
«Не, – одбаци такву помисао, – Да је Венецијанац жив, у граду би се сигурно о томе причало. А нисам чуо ништа слично о овој згради.»
Бринуло га је једно: зар нема излаза из зграде? Треба заиста бити будала па поверовати да од неког другог, а не од њега самог, зависи сопствена судбина. Дошао је овамо а да никоме није рекао. Тако нико неће ни сазнати где је нестао.
Цигарета зацврча, тако јако је повукао дим. Присети се како је ишао по калдрми. Ветар је котрљао жуто лишће. На једној каменој плочи угледао је бубицу, црвену као капљицу крви, која се полако запутила супротно од правца у ком је дувао ветар и лишћа што је летело на њу. Марко се зачудио њеној упорности. Па она нигде неће стићи, помислио је тада, јер око ње су камене зграде. Да би их обишла требаће јој цео живот. Међутим, буба се упорно кретала напред…
Одредио је себи да се пење док се не умори. Мора за то време негде изаћи. Успут је обележавао зид пикавцем. Читав сат је протраћио, али га степениште никуда не изведе.
Било је равномерно осветљено, али нигде не беше светла. С времена на време наилзио је на тамна места, па би се поново успињале осветљене степенице.
«Каква сам ја замлата, толико времена се бакћем, а никако да окренем напоље», – помисли и седе да предахне.
Одлучио је да попуши цигарету и крене доле. Пушио је и полако му се враћало добро расположење.
Није ишао, већ као да је летео доле. Када је прошао следећи сат није остало ни трага од његовог доброг расположења. Степениште није никуда излазило ни доле.
Био је жедан. Гризао је сува уста и даље димећи цигарету за цигаретом. Сећао се како је Венецијанка спасила младића и помислио је да негде у зиду сигурно мора постојати маскирани излаз. Али где да га тражи? А шта ако се са степеништа не може отворити? Крете. И одмах зачу шум. Као да је падала киша. Марко је волео кишу али само у пролеће и лети, када би била топла и блага. Ујесен, пак, нарочито у позну јесен, киша би уносила сету у ионако тужан живот. Марко би тада седео код куће и посматрао како киша шиба бичевима оголело дрвеће. Мокром улицом вукли су се погрбљени људи, сиви, смрзнути и мокри. Тако пролазе и његове године. Посао, кућа, повремени сусрети с пријатељима. А хтео је нешто сасвим друго. Та жудња за другачијим одвела га је човеку чију су му адресу дали људи: нису се поиграли с њим, али му од тога не беше лакше. Покуњено је размишљао да из овог проклетог каменог џака и нема никаквог излаза.
Колико већ сати хода, копрца се на степеништу и не може да изађе напоље. Напокон, размишљао је Марко, зар и сам живот није сличан обичном копрцању на џиновском степеништу које никуда не води? Зашто онда не може да се смири, зашто се нервира? Једна бубица мање на том степеништу – зар ће то променити свет? Ни најмање!
А спољшњи шум постајао је све јачи. Марко чак наслони ухо на хладни мермер.
«Ипак то киша ромори напољу», – помисли. Кад бих имао при руци неку гвоздену штанглу, дубио бих њоме зид све док изнад главе не бих угледао плаво небо. Али у близини нема ничег погодног за такво нешто. А не може се зид савладати голим рукама.
Шум иза зида већ је подсећао на шуштање старог лишћа. Док сам ишао ка згради са дрвећа је падало лишће, али није шуштало. Било је мокро. Осећало се на прашину а не на шуму. Домари су га сакупљали у гомиле и скупљали рукама у кесе из продавница. 
У детињству Марко је ишао у госте код очеве баке на селу. Са вршњацима је ишао у шуму по лишће, које су зими простирали под краве и телиће. Заједно су у рупе између дрвећа згртали суво буково лишће правећи црвена језера од њега. А онда би сви из залета зарањали у црвено злато и весело се кикотали. И Марко се смејао, али још су му тада главу запоселе мисли (откуд оне није ни сам знао) да нема права да се тако безбрижно измотава, да је дошао на овај свет ради нечег важнијег. Ради чега? Понекад би Марко чак завидео вршњацима што их не узнемиравају такве мисли као њега и зато су веселији.
Полако се спуштао и бројао степенике. Стао је на две хиљаде, а степеништу још није било краја. Помисли: кад би се од степеника направиле дугачке мердевине, стигле би до подземног царства или пакла.
Светло се и даље равномерно разливало степеништем, а округли решеткасти прозори подсећали су на џиновске очи. Марко поново разби један квадратић и угледа немалтерисани зид готово бео од паучине и прашине.
Било му је свеједно шта ће се десити. Жаљење се јављало само при помисли на родитеље. Понекад би лежао на кревету и не би могао да заспи, и тада је замишљао мајчину или очеву сахрану. Плакале су тетке, ујаци и тече су брисали шкрте сузе, и он, Марко, би плакао. Тада би устајао с кревета не би ли одагнао визију, а у очима је осећао вреле сузе. Отварао би широм прозор и пушио седећи на прозорској дасци. Покушавао је да се смири присетивши се да је негде чуо да када сањамо да је неко умро, тај ће дуго живети, али је остајао узнемирен. Тада би се спремио и отпутовао код родитеља. Био је нежан према њима, помагао им је у свему, а онда се поново враћао у свој стан и усамљено седео у њему.
Пријатељи су га саветовали да се ожени, а он би се само скептично осмехивао. Породица? Деца? Али чему? Ради чега? Зар их је мало који иду џиновским степеништем које никуда не води? Њиме хода читаво човечанство. На том степеништу људи се радују, тугују, воле се, растају, рађају и умиру. И стално се пењу остављајући иза себе опустошена поља, загађене реке, газећи на свом путу овакве беспомоћне бубице као што је он. Лакше је пети се са неким, никако сам. Ако си сам, онда је страшно, тужно.
«’Ајде, завикаћу, можда ће се неко одазвати?» – помисли Марко и напунивши плућа до краја ваздухом, узвикну:
– Ееееј-ееееј! Има ли кога живог овде!?
И степеништем одмах одјекну на хиљаде гласова и звукова бучног града, затрубише аутомобили, зазвонише трамваји, зазвецкаше окна на прозорима, забруја, засмеја се гомила, зашкрипаше врата, затупташе ноге. Али звуци и гласови, као што су се нагло дигли, тако и утихнуше, само је Марко још дуго зачарано ослушкивао тишину.
«Немогуће да нема излаза из овог каменог џака, – размишљао је младић. – Разбићу прозор и стаклом ћу га избушити, али нећу ићи овим степеништем».
И постаде му смешно што је хтео да комадићем стакла избуши излаз у зиду. Ко зна куда би га он извео. Можда под земљу? Та колико је времена силазио и сам Бог зна колико је далеко одлутао. 
-Хеј, Венецијанче! – повика изненада Марко. – Ако си жив, одазови се!
Хтео је да види тог посебног човека који је подигао тако загонетно степениште. Чак и ако изађе пред њега са ножем. Неизвесност је постајала неиздржива. Марков глас је на тренутак пореметио тишину, она му се одазвала гласовима, шуштањем хаљина, кикотом и старачким стењањем, да би се поново скаменила, занемела.
«Зар се људи који доспеју на ово степениште више никада не враћају својој кући, узалудно умиру овде?» – и Марко по први пут пажљивије погледа отвор за лифт ограђен густом жицом. Толико је времена ишао око њега и није се чак ни запитао за шта је направљен, шта се налази у њему? Али, када је Венецијанац градио степениште-лавиринт да нико не би доспео до његове лепотице-жене, нико није ни чуо за лифт. Толико је времена прошло од тада и зар је могуће да нико није доспео на ово степениште, нико није лутао њим? Да је било тако храбрих и лудих, пронашао би њихове остатке, али није нашао ништа.
Ни Марко нема намеру да умре у овом проклетом џаку!
… Радио је већ неколико сати. На степеништу је лежала гомила разбијене цигле, у нишу у зиду већ је могао и сам да стане. Поломљени нокти на прстима немилосрдно су пекли и младић је стављао у уста рањене прсте, влажио их пљувачком не би ли ублажио бол. Одећа му је била бела од прашине као да је била посута брашном. Мучила га је жеђ. С новом јарошћу бацао се на зид који га је одвајао од живота, који му беше, тако обичан, додијао, а сада је тако жудео за њим. А он је хтео нешто више! Зар му је било мало да се једноставно радује новом дану и новом сунцу?
У ниши је и заспао. Пробудио га је јак бол у рукама. Оне су толико натекле да би му се на сам додир рањених прстију у срце забадало хиљаде игала. Марко се расплака. Није требало тако да навали на посао, могао би и сада помало да гребе зид и вади из њега циглу по циглу. Сада му преостаје да ћутке чека смрт. И тако се разбеснео на вражјег Венецијанца да би му, кад би га угледао пред собом, прегризао гркљан или га растргао на комадиће. И ту му се тишина весело насмеја. Марко устаде из нише и ослушну одакле допире кикот: са врха или са дна степеништа?
Ипак има неког овде, ако му се смеје, и Марко је био спреман да се баци на безобразника, али смех је равномерно допирао како одозго, тако и одоздо и младић је неодлучно стајао на месту.
Марко помисли да је то вероватно Венецијанац. Мора да је горе, зато и јурну тамо, покупивши циглу. И још је помислио да ће му одозго бити лакше да се врати до раскопаног зида.
Трчао је и шапутао:
– Зашто нећеш да изађеш пред мене, кукавице? Изађи, изађи, проклети Венецијанче!
Готово изгуби дах од трчања и поста мокар од зноја, али никог није срео. Мало се двоумио, док је покушавао да поврати дах, шта да ради даље, ипак је кренуо на горе, размишљајући да ће још успети да се врати до нише.
Али степениште беше бескрајно.
«Узалудно је пети се њиме, треба да се вратим да ракопаног излаза и наставим са послом. Мој пролаз извешће ме на светлост».
Пушило му се, али у пакли је остала последња цигарета и одлучио је да је сачува за бољи тренутак, ако уопште икад стигне тај тренутак. Предахнувши крете доле али нигде не наиђе на гомилу цигле и изгребану нишу. То га је озбиљно узнемирило. Само је фалило да изгуби свој излаз. Неће више имати снаге ни стрпљења да поново почне да пробија зид. Јер не може ништа ни да такне отеклим и рањеним прстима, одмах почињу да боле. Само их влажи пљувачком да би их охладио и дува. Не, неће имати довољно снаге да све поново започне. 
Али зар је он толики слабић да сада из очаја попуши последњу цигарету и расплаче се? Е неће бити тако! Он мора наћи излаз!
И Марко крете степеништем…