Представљање украјинског песника Васиља Стуса 
(1838-1985)

Људмила Поповић

Избор једног од украјинских песника за прво представљање југословенској читалачкој јавности јесте одређени проблем из више разлога. Као прво, један од услова за избор је да песник није био раније превођен на српски језик, а такви су, на жалост, већина украјинских песника. Као друго, у обиљу квалитетних украјинских песника тешко се одлучити за једног, јер су у питању различите школе, правци, различите генерације, према којима се примењују различити критеријуми.

Стога, овај избор требало би да представља, у одређеном смислу, песничку константу украјинске књижевности са карактеристичним обележјима, својственим само двадесетом веку, а посебно, постмодернистичком времену. Песник који задовољава све више наведене захтеве је Васиљ Стус. Рођен је 1938. године на Донбасу. Данас би напунио 63 године да није било посебног животног пута, испуњеног логорским казнама и прогонима, пута који је трагично скончан у самици уралског логора 1985. године.
Истакнути украјински критичар Ј. Шевељов је својевремено истакао, допуњујући речи М. Драгоманова о потреби да се упоредо са историјом украјинске књижевности, засноване на делима која су позната читаоцима, напише историја „несталих дела“, изгубљених у затворима и уништених цензуром, да двадесети век је време „логорских свезака“, које формирају корпус за трећу историју украјинске књижевности. Песнички опус Васиља Стуса представља сликовито градиво за такву историју.
Песник је припадао генерацији 60-х, уметницима и интелектуалцима који су представаљали отворену опозицију некадашњем совјетском режиму са његовом политиком денационализације и маргинализовања украјинске културе као провинцијалне и нижевредне. Једино оружје такве борбе била су њихова дела. Препород је обухватио све сфере уметности – од сликарства до филма. Стварана су ремекдела која су временом постала култна. На премијери филма Параџанова „Сенке заборављених предака“, снимљеног према истоименом роману Михајла Коцјубинског, 1965. године окупила се интелектуална елита Кијева, они који су изнели терет препорода, не обазирући се на санкције од стране званичног режима. Млади песник и научни сарадник Института за књижевност УАН Васиљ Стус, чије су прве песме већ биле познате јавности, захваљујући публикацијама у нешто попустљивијој после критике Стаљиновог култа штампи, на поменутој премијери позвао је све присутне да устану и искажу протест против масовних хапшења у средини украјинских интелектуалаца. Сви су устали, а Васиљ Стус је био отпуштен из Академије наука. После неколико година у потрази за било каквим послом, 1972. је ухапшен и осуђен на пет година затвора и три године прогонства на Колими. Главни адут на судском процесу представљала је збирка Зимско дрвеће издата 1970. у Бриселу, као и бројна протестна писма која је млади идеалиста упућивао влади због хапшења својих колега. Након повратка са робије, 1979. године, био је опет ухапшен и осуђен на 15 година – 10 година робије и 5 година прогонства. Овај пут због учешћа у раду Хелсишког одбора за људска права. Робијање у спецлогору Пермске области било је посебно тешко. Биле су забрањене посете и преписка. Ништа од онога што је стварао песник у изузетно тешким условима, под забраном писања, није могло да допре у слободан свет. Ако су песме, написане раније, за време првог робијања, нашле свој пут ка читаоцу, јер су објављене у иностранству или се шириле путем самиздата, поезија написана у Пермском логору, скупљена у збирку Птица душе заувек је изгубљена. Већ после песникове смрти објављена је збирка Палимпсести (1986), а у Украјини прва збирка Пут бола угледала је светлост дана тек 1990. године. Умро је Стус 3. септембра 1985. године, услед последица болести и штрајка глађу. Сахрањен је у анонимном гробу на затворском гробљу и тек 1989. године његови остаци су пронађени и сахрањени у Кијеву, на Бајковом гробљу, где почива прах већине украјинских књижевника.
Својевремено такође репресовани песник и критичар Иван Сверстјук је истакао да у украјинској књижевности постоји традиција плаћања за реч ценом живота. Тако је своју реч илустровао животом песник-филозоф Григорије Сковорода, тако су живели и стварали Тарас Шевченко, Павло Грабовски, тако су скончали авангардни песници стрељаног препорода са почетка 20. века, тако је трагично затворио ову путању бола Васиљ Стус. Животни пут Васиља Стуса био је свестан избор и илустровао је његову филозофију живота испуњеног самим собом. „Можете оковати моје тело, али моју вољу – не, чак ни Бог не може њом загосподарити,“ – тврдио је антички стојик Епиктет. Максимално се приближавајући филозофији стојицизма, Стус сагледава проблем избора између ништавила постојања и полета слободне воље кроз свеобухватну тему самоће коју уздиже до егзистенцијалне категорије. Интензивна поезија Стуса се супроставља екстензивној поезији већине његових савременика, као што је својевремено песништво Шевченка одударало од потраге за егзотичним мотивима код већине украјинских романтичара. У овом случају се не ради о сиромаштву тема и мотива, већ о свесном нагњетавању сличних наративних јединица ради јачања идејне доминанте. Кружећи спиралом структурних нивоа свог мита, песници интензивног типа концентришу пажњу читаоца на есенцијалном и тако покрећу одговарајуће кодове у њему самом. Овде се не ради о рефлексији, већ о препознавању емоција у процесу њихове артикулације.
Разоткривање структурних нивоа теме самоће код Стуса сконцентрисано је на два основна мотива чији сплет продубљује две доминанте – личну самоћу, засновану на аутобиографским чињеницама и самоћу као егзистеционалистички мотив усамљеног пребивања човека у универзуму мимо његове воље и избора. То су мотиви крика и бола. У песништву Стуса критичари доследно издвајају елементе двају основних стилских праваца – експресионизма и надреализма који се најбоље очитавају у синкретизму доживљавања стварности и њеног приказивања. Поезија, Стуса, заснована на сложеним емоцијама не дочарава сама осећања, већ њихов настанак, сам процес формирања. Стога крик код песника није чувени експресионистички крик, Мунков крик, већ тихо завијање напаћене душе, а бол није само реакција на физички надражај, већ стање које се градуелним поступком доводи до крајности или ублажава поигравањем апсурдном стварношћу.

Све истанчанији јаук
крику крик, крик крику.
Доста. Отараси се брига,
ма колико на њих свико.
Ево груди боле, бол груди,
престрашених страдања – 
нема им лека код људи,
све је то похлепа надвладала.
(прев. М.Сибиновића)

Оба ова мотива су увек присутна – експлицитно или имплицитно, кроз низ узајамно повезаних асоцијација, како ликовних, тако и звуковних. Могло би се рећи да Стус продире у унутрашњу форму речи, поигравајући се гласовнпом структуром, користећи асонансе и алитерације. Али оне нису код Стуса само ономатопејске природе, већ се често базирају на понављању кључних гласова и покрећу код реципијената одговарајуће асоцијације које нису засноване на семантици, већ на чулним рефлексима. Према појединим лингвистичким теоријама таква поезија би могла да буде адут у прилог тези о примарној мотивисаности језичког знака. Рецимо, Стусова фраза из, по многима, херметичне песме Горео је бор
о како бело белило заболи, о како боли бело белило
заснована је на понављању носећих консонаната речи бол – б,л, које код читаоца изазива одговарајући физиолошки рефлекс. Уједно се активира семантичка асоцијација – бол у очима од снежног белила обасјаног сунцем, нежно бело тело изложено мучењу и сл. По истом принципу се активира и чулни рефлекс приликом читања честих понављања крик крику, крику крик; крај крају где асонанса, заснована на вокалима и, у дочарава тихо завијање, као последицу неподношљивог бола, а алитерација кр подсећа на курликання – клич ждралова, као и на каркання – грактање врана. У питању је ономатопеја која се у коду украјинске културе поистовећује са растанком, тугом и болом. Тако се крик и бол преплићу на путу кретања песника унутар себе, а тиме и унутар читаоца.
Најбољу своју збирку Стус је назвао Палимпсести према пергаменту са којег су у стара времена брисали натписе како би исписали нове. Палимпсести су код Стуса симбол брисања наслага све до препознавања примарних, неизведених емоција. Артикулисање наслућеног кроз синестезију један је од омиљених поступака песника:

Њише се вечери сломљена грана,
попут штапа слепачког у простору пипа
где сломљена грана вечери и слепачки штап асоцирају на сломљени дан, сломљен живот, али надасве на изгубљеност и усамљеност појединца.
Стуса је преводити тешко, јер је игра асоцијација заснована на игри речи:
Ніч блукає, наче кінь стривожений…
(лута ноћ попут коња спутаног)

где реч стриножений само једним гласом се разликује од речи стривожений – узнемирен, а већ поменута консонантска група бл у речи блукає активира надражај бола. Тако се стиче неартикулисано осећање узнемирености-бола које дочарава основну емоцију у процесу настанка, катафорички упућује на основну идејну доминанту песме – бол и тугу за одузетом домовином.

Ніч блукає, наче кінь стривожений
по байраках, виярках, садках
Відпусти мене, ясновельможний,
бачу Україну в довгих снах…

Номиновати скривени симбол значи убити га – Стус следи овај Малармеов, одатле проистиче херметичност његове поезије која делује комплексно, а сваки покушај њеног тумачења, разлагања на семантичке примитиве умањује целовитост доживљаја.
Стус се не уклапа у традициони миље емигрантског песника којем је припадао, рецимо, Шевченко. Код њега Украјина није моделирана до мита о изгубљеном рају, иако је патњом по далекој домовини и породици прожет сваки стих. За песника она је само још један гелер бола, који га испуњава тугом, весело гробље (исти наслов има збирка коју је припремио 1970. године), земља мајмуна међу мајмуновима. Вакум настао губитком реалног упоришта Стус испуњава самим собом, тачније својом поезијом. У том свету све ствара на свој начин – неочекиване неологизме и кованице – животопостојање, смртоживот, свеистанчанији, нов ритам заснован на праћењу информативне целине реченице упркос, на први поглед, традиционалној строфичкој организацији стиха, чести парадоксални паралелизми, оксиморони и сл. Поезија је за њега животопостојање, а домовина, логор и апсурдна стварност оличавају смртоживот. 
Достојевски је у својим Записима из мртвог дома, вероватно, први дефинисао принцип највећег људског понижења у логорима који су узели на наоружање комунистичке вође 20. века. Према Достојевском, човека не убије толико осећање изолованости, колико бесмисленост егзистенције заснована на одузимању могућности да се ради ишта корисно. У таквом контексту речи Стуса 
Поезије, лепото моја,
Јесам ли пре тебе и без тебе био
звуче као исповест, као дозивање упомоћ због губитка јединог уточишта здравог разума.
У поезији Стуса јасно се прослеђују два дискурса. Јуриј Шевељов је то назвао поетистички и депоетизовани стил. Први се препознаје у богатом коришћењу речи и језичких конструкција (архајизама, неологизама, вокативних формула итд.) које нису својствене свакидашњем језику, док депоетизација проистиче из популарне 60-х година у украјинској књижевности поетизације непоетичног. Међутим, покушај издвајања поменутих стилова је магловит, јер се говори о истовременом њиховом постојању, или о сазревању поетизма у прогонству. По нашем мишљену, ради се о два различита дискурса унутар песниковог опуса – дискурса дневника и дискурса преписке. Оба ова дискурса су једини начин комуникације песника са спољним светом, а истовремено са самим собом у одсуству реалног адресата који је у првом случају поистовећен са Богом (препознајемо дискурс исповести), а у другом – ускраћен због цензуре – идентификован са колективном свешћу која укључује и самог песника. Дискурс дневника одликује се саморефлексивношћу, нарцисоидношћу у Сковородинском смислу те речи – самозадубљивањем ради самоспознаје која води препознавању себе у другима и праштању. Дискурс преписке је инвективан – чести императиви и висок емотивни набој упућују на егзистенцијалистичко деловање као једини начин савладавања самоће. Иза оба дискурса пак стоји животни кредо који надјачава све биографско и политичко, формира универзално прожимање песника са његовом далеком тугом одбеглом са згаришта срца, неартикулисаном као осећање усамљености на смирају дана.