Људмила Поповић

Књижевност, као и уметност уоште, развија се према својим иманентним законима ван којих једноставно губи суштину, трансформишући се у неки други облик људског стваралаштва. Али понекад њене функције могу да буду узроковане чињеницама другог реда, својеврсним ванпоетским факторима политичке, дидактичке, религијске, филозофске и друге природе, тј. социјално-политичким и интелектуалним контекстом у коме се таква књижевност ствара.

Судбина украјинске нације која је изгубила своју државност, налагала је уметницима допунске задатке: да преузму на себе у условима дебалансиране и неструктуиране културе функције формирања националне свести и спасавања културе и самог народа од претње уништења. 
Почасна мисија украјинских књижевника као носилаца националне идеје била је пре свега незахвална. Само свестан избор да стварају на матерњем језику, чија је употреба била током 18. и 19. века забрањивана, означавао је избор пута на чијем би се крају уместо ловорика нашле бодљикаве жице и нишан. Зато развој украјинске књижевности подсећа на спиралу, чији сваки прстен отпочиње новим препородом са аномалном синхронијом различитих стилских праваца и токова који су у другим књижевностима имали свој друкчији хронолошки редослед.

Први и прави препород украјинска књижевност је доживела крајем 16. – почетком 17. века. Био је то општи културни препород у садржају, форми и идејама подстакнут буђењем украјинског националног живота, које је дошло до изражаја у последњој четвртини 16. и трајало је током целог 17. века…

Као и свако прелазно доба, средње раздобље украјинске књижевности испуњено је противуречностима које одсликавају антагонизме свог времена. Са једне стране, удаљавајући се од књижевних традиција Кијевске државе и полако се отварајући западноевропским модерним тенденцијама, украјинска књижевност средњег доба истовремено се приближава народној традицији. Демократизација друштва резултира демократизацијом културе, што доприноси оригиналном и увек ефикасном споју модерног и традиционалног, страног и свог, необичног и устаљеног које се по први пут сагледава кроз призму ове синтезе.

Са завршетком периода Кијевске државности у 13. веку, бројним разарањима номада и међусобним кнежевским чаркама око поделе очевине одлази и систем традиционалног кнежевско-феудалног уређења. После придруживања украјинских земаља Литванској кнежевини Олгерда, као последици потискивања Татара у 14. веку, равноправног статуса украјинског племства у владајућим структурама ове државе, претежне доминације украјинско-белоруске културе над инфериорном литванском, која није имала своје писмености, интензивног развоја украјинских градова, који се по узору на немачке управљају према такозваном „магдебуршком праву“, долази нови период у социјално-економским односима проузрокован уласком Литве у савез са Пољском. Почев од Кревске уније (1386г.) па до Лублинске (1569г.) траје процес потчињавања литванских крајева пољској Круни који је проузроковао припајање целокупних украјинских територија великој пољској држави Жечи Посполитој (буквални превод на пољски латинског рес публика). 
Улазак у новоформирану државу обележен је низом проблема који су на крају једног трајног деструктивног периода резултирале потпуним елиминисањем украјинског племства, али је истовремено отворио пут ка повезивању украјинске културе са европским токовима и створио претпоставке за удаљавање од византијске традиције која је спутавала даљи развој световне уметности. Са једне стране, полонизација великих украјинских кнежевских родова и покушај високих духовника да озаконе савез са католичком црквом такозаном Берестјанском унијом (1596г.), а са друге стране, јачање отпора средњих сталежа украјинског становништва довело је до борбе идеја и до занимљивих појава попут ширења полемичне књижевности чији су представници, узајамно размењујући средства и методе, допринели зближавању оба „непријатељска табора“ кроз узајамне културне утицаје.

Овај историјски парадокс може се објаснити тиме да је продор хуманизма и реформације у Украјину подстакао интересовање за западну и националну културу. Продор латинизма, утицај језуитског школства и беседништва, одласци Украјинаца у високе западне школе, одакле су се враћали обогаћени научном и књижевном вештином коју су користили у одбрани православља од католицизма и унијаћења, сведочили су о одлучности ортодоксних представника украјинске културе да савладају језуите њиховим сопственим оружјем, као и о модернизацији саме украјинске културне-просветне средине.

Захваљујући европским утицајима у украјинској књижевности раније у односу на неке друге словенске културе долази до барокних оријентација и то у најразличитијим језичким видовима, од црквенословенског до народног језика. Упоредо са настављањем религиозно-филозофске тематике, током 17. века све снажније продиру мотиви индивидуалних доживљаја, интимних осећања и промишљања људског живота у контексту овоземаљског постојања. Релацију између човека и Бога која тематски доминира у духовној поезији замењују међуљудски односи. Новоформирану световну књижевност одликује занимање за индивидуалну људску судбину кроз коју се преламају потресни догађаји ове бурне епохе. Али мотиви сукоба супротности који раздиру индивидуе, узбуркане пејзаже као илустрације крвавих страница људске историје, у украјинској књижевности примају обележја забринутости за националну судбину. Тако у песничком опусу Лазара Барановича, професора и ректора Кијевско-могиљанске академије, архиепископа черниговског који је своје беседе и песме писао на црквенословенском, украјинском и пољском језику, налзимо следеће стихове

К’о чун сред вала кад га баца море,
Украјина је у вихору војне.
Но и још горе: чун у мору плута,
А Украјина у крви. Славо љута!
Боже, ти си цар ветра, океана,
Дај нек се смире буре међу нама.
(прев. М.Сибиновић)

Особеност украјинског барока као фазе културноисторијског развоја проистицала је из повезаности са општенационалним покретом против пољско-католичке експанзије и са национално-ослободилачким ратом 1648-1654. год. који се завршио победом козачке војске под вођством Богдана Хмељницког над Пољацима. Период непосредно после ослобођења доживљавао се у народу као почетак новог живота који је отварао невиђене перспективе за неспутан развој свих грађанских сталежа. Управо у том раздобљу, које ће касније представници украјинског романтизма митолошки осмислити ка „златно доба“ националне историје, долази до демократизације у структури читалачке публике.

Из дела украјинских аутора овог периода у српску књижевност доспева путем ширења украјинске књиге, поред праксе и теорије барокног песништва, мотив одбране националне идеје пред насртајима других народа и конфесија. Како је истакао у својој историји српске барокне књижевности Милорад Павић: „Положај српске књижевности имао је аналогија управо с положајем украјинске књижевности, и тај моменат животности, тај готово практични разлог однео је превагу. Јер, те књижевности стајале су на граници религија и на граничним прилазима својих народа и култура“.[2]

Одступање од устаљеног обрасца национално-патриотске ангажованости књижевности доприносило је јачању поетског и филозофског елемента, али је занемаривање конкретног времена и простора било доступно само генијалном Сковороди. Иако је живео у веку када се доводио у питање опстанак саме украјинске нације, која се утискивала у културни калуп суседњих народа, истакнути филозоф и књижевник Григориј Сковорода (1722-1794) се потпуно апстраховао од свог времена. Додуше, ни он, који је умакао свим замкама света, није одолео искушењу да у тренутку патриотског заноса срочи ДЕ ЛИБЕРТАТЕ – панегирик у част вође украјинског национално-ослободилачког рата Богдана Хмељницког. Међутим, ову једину „политичку песму“, насталу, према процени историчара[3], као реакција на ускраћивање Украјини свих политичких права у другој половини 18. века, процењујемо више као данак култу Хмељницког, веома распрострањеном у то доба. Изједначујући у неважности конкретни хронотоп овоземаљског битисања, материјалну имовину и пролазну таштину славе, полажући све наде у духовно самоусавршавање појединца уздигнутог изнад гомиле, он је личним примером илустровао свој етички систем.

Формалне и садржајне иновације у поезији Григорија Сковороде привеле су крају постојећу традицију стихотворства у украјинској књижевности и припремиле су квалитетан преокрет – ка новом раздобљу њене историје. Да би се тако започети процес успешно завршио био је неопходан још један корак – превођење књижевног језика на народну основу, што је успешно завршио Иван Котљаревски. Невероватну чињеницу да од једног књижевног дела, па још и травестије, почиње одбројавање новог раздобља украјинске књижевности и фактично њен препород, можемо објаснити тиме да је то дело било резултат унутрашњих процеса, како у украјинској култури, тако и у друштву, тенденција које су сазревале током целог 18. века. У питању су два правца која су одредила даљи ток украјинског националног бића: први чини већ поменута демократизација друштва, а тиме и културе, са једне стране проузрокована надама свих сталежа на неспутани развој после победа у национално-ослободилачким ратовима, а са друге, превођењем украјинског племства посебним одредбама руских царева у 18. веку у статус ревних служитеља руске Круне, а тиме упућивањем народних маса на средње сталеже као носиоце националних идеја културног развоја; а други – појачани интерес за националну историју, проузрокован осећањем угрожености опстанка нације која је током целог 18. века потискивана на маргине мултинационалног империјског културног простора. У књижевности прва тенденција је проузроковала појаву „путујућих ђакона“ са њиховим бурлескним пародијама, травестијама библијских прича у етнографском маниру и, наравно, са живим народним језиком, обојеним специфичном фразеологијом, узетом из жаргона теолошких школа, украјинско-латинским макаронизмима и др., док је други процес, прикривен лојалном промосковском оријентацијом, али дубоко патриотски, изнедрио бројне козачке летописе Величка, Грабјанке, Самовидцја и, најзад, чувену Историју Руса – тешку исповест о историјској трагедији Украјине. Управо овим рукописима се инспирисао украјински културни препород у 19. веку. Идеја козачке Украјине као идеалне заједнице, златног доба инфицираће романтизам не само украјински, већ и пољски, и руски. Обе поменуте тендеције синтетише и уметнички прерађује Иван Котљаревски у својој травестији Енеида, објављеној у Петербургу 1798. г. која је постала прекретница целокупног даљег тока историје не само украјинске кљижевности и националног идентитета, већ и новог украјинског књижевног језика. Иако је Вергилијева Енеида постала жртва травестија у западноевропској књижевности, почев од 16. века, а руска Изврнута наопачке Енеида Осипова из 18.века служи Котљаревском као непосредни узор, његово дело се позитивно разликује од осталих не само успелом стилизацијом у националном духу, већ и виспреним хумором иза којег се крије, свесно или несвесно, кодирана запорошка историја, као и тешка социјална сатира. Слике Олимпа и његових владара, уклетог царског острва, на којем сви вољом „зле чаробнице“ губе људски лик и претварају се у животиње, сусрет са оцем Анхизом у паклу, његова пророчанства и вечне муке грешника прерастају у вишеструке алегорије, померене у други план комичним ефектом, постигнутим захваљујући суптилном коришћењу живог украјинског језика. Иза тог карневалски култивисаног смеха назиру се елегија и херојски мотиви који јачају по мери преношења пажње на главни и прави лик поеме – Енејеву војску, те одрпанце, пијанице и лакрдијаше којима је суђено да обнове велики и славни род. Већ овде назире се почетак украјинског историјско-патриотског романтизма.

Други украјински културни препород је протекао у контексту европских политичких покрета 19. века, европског романтизма, политичког и књижевног словенског препорода. Почев од средине 60-х година 19. века долази до новог наступа украјинске књижевности на европској културној сцени, пре свега посредством словенских средина. Значајну улогу у овој етапи је одиграла повезаност украјинских културних и друштвених делатника са предводницма српског националног препорода. Познато је пријатељство Вука Караyића и украјинског научника-филолога и песника Исмајила Срезњевског, узајамно помагање чланова украјинске романтичарске групе „Руска тројица“ и српских интелектуалаца у Будиму. Посебну пажњу скреће на себе чињеница да је Украјинско културно друштво Украјинска громада 1863. г. упутило српским научницима организованим у Друштву српске словесности (претечи Српске академије наука) писмо са позивом на узајамно зближавање српске и украјинске културе. Међу књигама које су из Кијева тада упућене у Београд био је и Кобзар Тараса Шевченка. Записник са седнице Друштва српске словесности, одржане крајем 1863. године потврђује да је писмо примљено са симпатијама.

Међутим карактеристично је, такође, да су и код Срба, и код Украјинаца национални интереси били тешко одвојиви од низа њима супротних ширих тенденција и процеса. Тако, почетком 20-века, када долази до редовног препорода у украјинској књижевности, инспирисаном обећањима комуниста да ће украјински народ добити потпуну самосталност, његови одјеци не допиру до српске средине. Иако већ 30-х година носиоци овог препорода – авангардни уметници, окривљени за контрареволуционарну делатност биће стрељани, ни о томе није била обавештавана српска јавност. Украјинску модерну са почетка века тешко је било окривити за национализам, њихова национална идеја је била сасвим супротна либералном народњаштву украјинских књижевника краја 19. века. Иако су били занети националним препородом, украјински модернисти су се везивали за универзални препород. Идеје азијске ренесансе на челу са Украјином, парола оријентације на духовну Европу, биле су за корак испред сличних концепција у свету. Још на почетку 19. века антимонархијске и демократско-сепаратистичке идеје Шевченка не само да су биле сличне идеалима Младе Немачке и Младе Италије, већ су биле испред њих јер је Шевченко везивао независност свог народа за ослобађање свих народа. Оригинална у своје време била је демократско-федералистичка идеја Драгоманова, програми украјинских демократских покрета краја 19. – почетка 20. века, да не помињемо идеју уједињења Европе коју можемо да пронађемо код украјинског писца Володимира Виниченка.

Културни препород 60-х година 20. века у Украјини сагледавамо као саставни део општих хуманистичких побуна у свету против рационализације и духовног гашења човека под притиском новотехничке цивилизације. Иако овај покрет, подстакнут обнављањем друштва у условима тзв. „естетске дестаљинизације“ не смемо везивати ову побуну искључиво за ускодржавне и националне оквире. Ипак национална идеја доминирала је у стваралаштву шездесетника упоредо са синтезом заинтересованости за најшире поимање космоса и човека у њему и борбе за достојанство човека. Млади идеалисти у потрази за истином и индивидуалношћу супроставили су се званичној литератури, стали су у одбрану свог достојанства и достојанства националних вредности. У време када је целокупна западноевропска књижевност од шездесетих година па надаље отпочиње епоху постмодернизма, украјинска књижевност је била затечена на прагу новог прстена спиралног кретања који је почео редовним препородом са свим знаковима модерне – приматом индивидуалног над безлично-колективним, отвореном естетизацијом уметничког мишљења, наслућивањем апсурднпости спољашњег и бекством у унутрашњи свет, увећаним за патос националног самопотврђивања. У српској књижевности, која је са првим збиркама Васка Попе и Миодрага Павловића навелико закорачила у доба постмодернизма, таква књижевност би изгледала анахроно да седамдесетих није постало јасно да разликовање према осталим књижевним токовима настаје не као резултат исфорсираноих иновација, већ као последица другачијег доживљавања света, властитог искуства о времену у којем се живи, а управо такво интензивно осеђање посебности тог времена пружала је поезија украјинских шездесетника. О томе сведоче избори из украјинске поезије шездесетих у српској књижевној периодици седамдесетих година. Глобално гледано управо украјинска поезија шездесетих спада у најпревођенији украјински књижевни опус у српској преведеној поезији, али се акценат у изборима стављао управо на њен универзалан дух, те стога су много више превођени песници попут Драча, Костенко, Винграновског, Коротича у односу на Симоненка, Павличка и других песника шездесетих који су свој песнички израз заснивали на патриотско-националној доминанти. Из истог разлога веома су превођени на српски језик и песници Кијевске школе – Холобородјко, Кордун, Воробјов – песници, чији се потез заснива на дубоко националној слици света, али је усмерен на њено фантасмагоријско декодирање у контексту онога што се налази ван граница људског постојања. Карактеристично је да су у Украјини сви истакнути културни делатници, књижевници шездесетих и седамдестих били прогањани збох „национализма“ у време „застоја“. Многи од њих су завршили у логорима за политичке затворенике, где су наставили традицију писања „логорских свезака“ – књижевних збирака из заточеништва. О томе српска кутурна јавност није била обавештавана све до деведесетих, када се у књижевној и научнпој периодици појављују први систематични аналитички прилози о украјинској књижевности.

Песници деведесетих запљуснули су украјинску књижевност таласом авангарде. Долазе нова имена, доносе ново стваралаштво, неординарно као сама авангарда, понекад парадоксално и независно, које баца изазов свима. 
Елементи дехуманизације, својеврсни елитизам који се испољава у херметизму песама, максимално експериментисање у домену садржаја и језичког израза могли би да се издвоје као њена обележја.
Савремена украјинска авангарда, полемише са присталицама декларисања националне идеје у уметности, као што је авангарда 20-х порицала народњаштво с краја 19. века. Као илустрација реченог може да послужи песма Волите! – пародија на познату песму В.Сосјуре Волите Украјину због које се педесетих година на песника обрушила „антинационалистичка“ хајка ( нешто од тога је доспело и у југославенску штампу, у Тридесет дана био је објављен чланак Украјински књижевници под ударом „Правде“[4]). Песма Волите! авангардног песника Олександра Ирванца, члана авангардне групе БУ-БА-БУ (буфонада – балаган – бутафорија) звучи овако:

Волите Оклахому!, у подне, у ноћ
Ко рођеног тату и маму
Волите Индијану, Калифорније моћ,
Свим срцем волите Алабаму…

Наравно, основна достигнућа савремене украјинске књижевности не смеју се везивати искључиво за авангарду која је неопходна само као антитеза тривијалности, али је једно очигледно – украјински уметници се полако ослобађају допунских ванестетских функција и можда ће управо завршетак таквог процеса крунисати последњи препород украјинске културе.

1 Ово је текст предавања одржаног 21. априла 2000. године у оквиру округлог стола “Традиција и перспективе развоја украјинске националне идеје у културно-историјском контексту” поводом отварања Дана украјинске културе у Етнографском музеју у Београду. 
2 М. Павић, Историја српске књижевности. Барок, Београд, 1991, с. 28.
3 Г. Сковорода, тв. у двох томах, т. 1 URI of Harvard University, Kijev, 1994, s.471
4 Тридесет дана, Београд, VIII, 68-69, 70-71