Задовољство нам је да вас позовемо на Дан украјинске драме који се одржава у оквиру манифестације Бисери из уредничких фиока 3.0. у организацији УК Пароброд.

У петак 25.04.2014. године биће изведене две савремене украјинске драме на српском језику:

• у 18 часова: БОЈЕ (аутор: Павло Арје, преводилац: Тања Гаев);
• у 19 часова: СТАНИЦА (аутор: Олександр Витер, преводилац: Драгана Василијевић);

Улаз је СЛОБОДАН! Дођите да се упознамо са савременим делима украјинске драматургије на српском језику!

У наставку следи текст истакнутог редитеља Стевана Бодроже:

Dan savremene ukrajinske drame u Parobrodu
U trenutku u kom smo svedoci teške političke situacije u Ukrajini, koja nas previše podseća na tragični scenario raspada bivše Jugoslavije, Parobrod ima priliku da u programu „Bisera“ prikaže svojoj publici dve savremene ukrajinske drame. Neko je nakada rekao da kad bubnjevi rata tutnje Muze ćute. Ta misao je utoliko bolnija kad se zna da su umetnost i njeni plodovi dokaz da u jednom društvu postoji kritična masa ljudi koji žele da stvaraju, da promišljaju stvarnost koja ih okružuje, da postavljaju pitanja i tragaju za odgovorima. Zato je umetnost jednog prostora svedočanstvo zašto se rat mora izbeći i preduprediti, ona predstavlja sve ono što će u ratu zanemeti, biti osujećeno- samu kreativnost jedne zemlje…njen duh…Zato je stavljanje dve savremene ukrajinske drame na repertoar „Bisera“ pokušaj Parobroda da skrene pažnju na krizu jednog društva čija nas sudbina nipošto ne sme ostavljati ravnodušnima.
Oleksandar Viter u drami „Stanica“ kreira dramsku strukturu koja neobično podseća na neku od epizoda Zone sumraka. Nadrealna atmosfera jedne železničke stanice, u nekoj ukrajinskoj zabiti, u kojoj se zalutalim putnicima-namernicima ispunjavaju sve želje sem želje da odatle odu, stvara odličnu dramsku i idejnu podlogu da pisac postavi niz krucijalnih pitanja u vezi sa stanjem u kom se nalazi duh savremenog čoveka. Oleksandar Viter, kroz metaforiku uklete stanice, gradi jedan moderni moralitet koji ukazuje na činjenicu da savremeni čovek uvek za nečim čezne a čim to dobije uviđa da čežnja nije zadovoljena, da i dalje tinja. Tako Viter mapira zjapeću duhovnu prazninu koja obeležava egzistenciju današnjeg čoveka na neobično duhovit i dramski pametan način. Posebno dirljivo u njegovoj drami i čak neočekivano je što pisac ipak nije nihilista, nada za odlazak sa Stanice postoji…ali ona je krhka…i samo je retki mogu dosegnuti…
Pavlo Arje u svojoj drami „Boje“ pruža nam duhovitu i poetičnu metaforu delova života jedne žene koji su personifikovani u nekoliko glumica koje igraju isti lik u različitim periodima života. Svaki period simbolički je podcrtan bojom kostima koji lik nosi i otuda naziv „Boje“. Ti različiti periodi života ulaze u dijaloge, svađe, rasprave….sklapaju saveze…saosećaju jedni s drugima…prepoznaju se u patnjama i čežnjama koje ih povezuju, koje su za sve njih iste…ili se pak duboko ne razumeju jer vreme i iskustvo predstavljaju nepremostivu barijeru…činjenica da su sve ovo žene, u svojim neslaganjima ili pak zaverama, zapravo jedna osoba stvara utisak setnog i dirljivog humora koji predstavlja interesantan amalgam  nostalgije i gorčine. Kroz dramu se  postepeno ukazuje još jedna metafora- lik ove napaćene žene, koja iza sebe ima buran, „divan i užasan“ život postaje personifikacija same Ukrajine i njene burne dvadesetovekovne istorije.
Zadovoljstvo da uvrstimo ove dve drame u program „Bisera iz upravničkih fioka“ ne bi bilo moguće bez Katedre za ukrajinski jezik na
Filološkom fakultetu u Beogradu i gospođe Ljudmile Popović, osnivača ove katedre, osobe  koja je posvetila svoju akademsku karijeru građenju mostova između dve kulture koje, iako po mnogo čemu bliske, jako malu znaju jedna o drugoj- ukrajinske i srpske.
Stevan Bodroža