У Римској дворани Библоиотеке града Београда 30. јануара 2023. године одржано је уметничко вече украјинске песникиње, уметнице и преводиоца Хане Јановске, која је боравила у Београду у оквиру пројекта «Простори слободе», у организацији уметничког удружења КРОКОДИЛ, на чијем је челу Владимир Арсенијевић.

Хана је боравила у Београду три месеца и за то време учествовала у бројним уметничким дешавањима како у Београду тако и Новом Саду. Свој боравак у Србији, међутим, уметница је искористила веома креативно. Инспирисана Београдом, песникиња му посвећује своје стихове. Ханино виђење Београда је дато из визуре једног путника-ходочасника, који на свом путу ка светињама уметности наилази на бројна открића.

Инспирисана српским епским песмама и шарама пиротских ћилима, Хана је такође створила креације од папира, чија је изложба била организована у просторијама удружења КРОКОДИЛ у јануару 2023. године.

О Ханиној поезији и креацијама од папира на уметничкој вечери у Библиотеци града Београда говорили су Биљана Сикимић, Јулија Драгојловић, Људмила Поповић. Ханине песме на српском језику казивао је Александар Мудри. Преводила је разговор Милена Ивановић.

Хана Јановска

 Београд. Византија

Звона и мириси над Београдом  ̶̶  тамјан, топлина хлеба,

мирис је увек бољи са прочеља, дубоко ићи не треба.

Јесен  у јеку пуца од сунца, разливена над ушћем, спојем…

Шта ли сад сањаш, Византијо, повијена у чудесне снове?

Слушам твој дах, по ритму га познајем, као кад успори било,

вођена њиме тебе сам нашла, далеко од свега немилог.

Спавај  свој санак, древни змају, притајен на дну,

нека ме покрије плаветни плашт – као на фрескама, ту

треба да идем смирене косе, која се диже скупивши набој

оних што зраче моћно са икона, што исијавају свој

магијски сјај са излога, где су свеће, часовничар или гравер…

Певаћу, ћутаћу, јер сам сад помало као ивер,

као фрула што је израсла из рупе којој се повери тајна

о козјим ушима – на тргу и капији, у цркви сјајној

бићу своја, бићу сова на рамену гатаре,

бићу дуга танка рука, која ка излазу тера

оне што очајно скачу са моста, мимо људи и закона;

у доњем углу иконе бићу куја у колут склупчана.

Блистаћеш ми као смалта тек сложена, као мед карамеле,

толико  је има  ̶  и светлост са неба, и предвечерје бело,

када се пали свећа јер тама надјачати неће…

О недокучивом причаћеш јер дремаш у гнезду где слећу

орлови који са оне стране планине од стакла живе,

у гнезду од златног броката, од власти као од чудесне игре.

Не, не од игре, од награда, тог тешког и сласног дара

Спавај, Византијо, опуштена о празнику, у кругу свог календара.

 

 

Београд и Земун

 

Град стоји на  кафи, хлебу и дувану снено.

Кад небо постане мутно, сиво и вунено,

сунце га препусти на милост овима трима

који га неће издати, напустити зими.

Чак кад му име бело сакрије сиво рухо,

Када сва питања прошлости сакупи ухо,

Одговор је сав –

Сава Дунав

 

Град стоји на риби, смоквама и вину славном

а црепови су црвени и улице махом главне,

куле се смеше и говоре: гледај овамо

уживај у погледу! Нећеш – обиђи само…

Валови се пенуше, поносе сјајним руном,

Лабуда бело јато обалом гаца мутном,

Свети Никола дозива – милина права…

 

Дунав Сава

 

 

Аранђеловдан

Видим из предворја дрво у перју, у стилу јужњачких чари.

Даљине беле око веселе, новембар већ господари.

Од Седмог Ока

Настаде притока – туробна и видовита

У црној зеници сину звоници, каква ли брза комета

Четворонога прохуји бок о бок, сакривши светлост у пролаз…

Ту  –

Можеш проћи – а после поноћи некога дочека пораз.

Београд опружен под лишћем што кружи чека од зиме вести.

Свакоме граду – ода и брдо; где ли ћемо се ми срести?

Ломе се столови, окрећу волови, куљају војске спаса,

ратнике мира у тачку из вира Михаило скупи за часак,

мању од игленог врха и, наравно, већу од оне што снено

гледамо обоје. Каква то војска хрли у бој занесено

из ниоткуда тамо где чудо тек може спречити зло?

Гађају бесплотни у беспилотне, падају стреле на тло.

Тема је нова, за сваког богослова представља прави дар

Кров неба пуца над сумским тргом, Млечни Пут прима удар.

Неком је говор огољен понор са ког се скида капут

у новој одаји, где нас је обоје навео случајно пут.

Идоле вере, теже од завере уздрма поход свети,

Силе су крилате, ко ће погодити тајне путање лета?

Можда ће нада проклијати сада, заједно с квасним хлебом.

…Наздрави мени  у соби зеленој, под нашим снежним небом.

 

 

Београд. Равнотежа

За сваки црни z-нак, нацртан било где,

Брик белог лабуда отпловиће у свет

и пловиће до места где се  срећу:

човек и птица –  мрвице из  вреће.

Једна лʼ је међа која дели свет на двоје?

А можда има још кад загледамо боље?

Рукавци река ту под биљним велом

И небо деле баш овако – на три дела.

На сваки траг од боје, жиг вандала

овде ће пасти зрно зрелог нара,

распукнуто од децембарске граје

у башти професора, у светлој одаји,

умножено сто пута у излогу од стакла,

на тасовима од Теразија, далеко сам одмакла…

И опет свет је сцена где сваком две-три роле

додели судбина или смицалица трола.

У песмама далеким одговор потражи:

Јунака краси срце – не једно, већ два-три.

А покушај да схватиш, да нађеш свему ред,

кад је у једном љубав, у другом, жељном власти – чемер-мед,

у трећем нешто што се речју не може изрећи.

И не треба да сликаш рушевине. Преко пређи,

Даље од зграде, згужване под небом,

неко је тужан можда ту. А теби то не треба.

Овде су хтели некад да са земљом сравне

једно од срца три, што крије гују, тавно.

***

Знаш ли, војниче, ти што си дошао да уништиш човека,

Нећеш са ђонова испрати отров док је света и века.

Умивам руке од сувишног, од злодела и од тебе,

Не бих те проклела боље но што си проклео себе.

Нећу ти горе наудити, чак кад бих желела,

Од убијања деце, од свих твојих гнусних недела.

Понор пред тобом расте, бездан у њему зла.

Боље од тебе самог, не бих те проклела.

Није ме брига, не марим, где си се неук смуцао,

какву си музику слушао када си слепо пуцао

у школу, болницу, станицу, кућу, човека, ждребе…

Не бих те проклела боље но што си проклео себе.

Да имаш очи, да гледаш – не би ти промакло виду

како и свети и анђели са ваших грбова иду,

како их прате у стопу, стремећи небеским силама

сви медведи са грбова, заједно с Михаилом,

под барјацима живота, даље од кужног тебе…

Не бих те проклела боље но што си проклео себе.

30.04.2022, дан помрачења

Превела Љ. Поповић