Васиљ Габор

„Прича жене заљубљене у ветар“

Ово је прича дедине сестре Ане. Човек ју је ухватио са другим и тако је пребио да је она трећег дана умрла. Тако су причали једни, а други су причали да је није тукао, већ да је стао на ноге и нагло је подигао увис и она више није могла да се поврати и трећег дана је отишла са овог света. Одавно сам желео да напишем о дединој сестри, али ништа ми није ишло од руке.  И,  ево,  једног дана сањао сам жену која је у врту плесала са ветром и ја сам схватио како се све заиста догодило.

У нашем селу живео је момак и имао је врт, однегован, и као рај, миран. Људи су се чудили и говорили су момку да за потпуну лепоту његовог врта недостаје само лепа жена.  Али њега треба да украси најлепша девојка у селу.  И момак ју је нашао.  То је била Ана.  Ипак она је најпре одбила да се уда за момка.  Па врт га је научио на стрпљење,  и момак није одустајао од свога.  Он је почео да се улизује родитељима девојке,  а они,  пажљиво тонући у мисли да са таквим вредним човеком њихово дете никада ни у чему неће оскудевати и да ће са њим бити спокојна, као иза каменог зида,  почеше полако да преговарају и убеђују ћерку и да је приморавају на брак. Тако је најлепша девојка у селу украсила његов врт. Али већ од првог дана ништа није кренуло онако како су маштали. Млада жена није заволела врт, а човек је и даље живео од њега, њега је волео, а не супругу-лепотицу. Он се преко дана толико наради у врту да је ноћу спавао као мртав.  А жена је горела од жеље,  страшно је желела мушку нежност и миловања. Једном ноћу прикрао јој се ветар. Он ју је нежно мазио и љубио, мамио је из куће.  И она му се предала на његово наговарање.  Кад се изненада човек пробуди од тихе шкрипе која је долазила споља. Пипну руком – поред није била млада жена. И тада човек зачу слатко женско стењање. Човек истрча напоље.  Била је месечина и било је тихо. Жена је у белој кошуљи ћутке стајала испод куће, наслонивши се на зид и гледала је у небо. А у жбуњу, како се учини човеку, нешто зашушта.

– Ко је то био? – упита, али жена као да га није ни чула.

– Ту је неко био, – рече човек, – јер је у жбуњу нешто зашуштало.

– Можда је то ветар, – одговорила је, одсутно се осмехнувши.

Човек неповерљиво погледа супругу:

– А ти, шта ту радиш?

– Удишем свеж ваздух, јер не могу да заспим.

– Иди у кућу, – рече, и жена ћутке уђе.

Лежала је на кревету,  али и даље није могла да заспи.  Слушала је како ветар врело шапуће испод прозора,  тихо пева и заљубљено је гледа кроз прозор,  и зове је себи, зове у врт.

Она поче да мрзи врт. Он јој је изгледао као дивља звер, зато је одлучно одбила да помаже мужу. А он се није много ни увредио, нестајао је у врту од јутра до ноћи, а она је радила поред куће. И тада је ветар почео слободно да јој прилази и све нежније и нежније да шапуће да је воли и да не може да живи без ње.  Љубио јој је руке и преплануле листове ногу, пробијао се у пазух, и припијајући се на чврста снежнобела прста,  стењао је и обамирао од уживања.  Преклињао ју је да побегне са њим на крај света, или макар да му дође ноћу. Сакриће се у врту, где их, знајући за њену мржњу и гађење према врту, неће тражити муж. И млада жена није могла да се уздржи и предаласе наговарањима ветра. Она се сваке ноћи искрадала у врт, и ветар ју је мазио и плесао са њом.  И она је била срећна.  Али једне ноћи човек виде како жена у врту плеше са ветром и због велике љубоморе баци на њега виле и рани га, и он се уз јецај откотрља у јаму.

– Не шали се са смрћу, – рече злобно жени.

–  Узалуд си то урадио, –  одговори она мирно. Сада ће ти се ветар неизоставно осветити.

И заиста,  ветар,  мада је напољу било лепо време,  ноћу расцепи орах,  понос човековог врта.

– Одгајићу нови орах, – рече човек и дода: – Али хоћу још једном да те упозорим да не волим шале.

– А ја се не бојим тебе, – насмеја се жена. – Уопште те се не бојим. Зато што ти не мариш за овај врт…

А даље се све тако и догодило како причају људи.

превела Тања Гаев