У наставку преносимо текст истакнутог режисера Стевана Бодроже:

Дан савремене украјинске драме у Пароброду

У тренутку у ком смо сведоци тешке политичке ситуације у Украјини, која нас превише подсећа на трагични сценарио распада бивше Југославије, Пароброд има прилику да у програму „Бисера“ прикаже својој публици две савремене украјинске драме. Неко је накада рекао да кад бубњеви рата тутње Музе ћуте. Та мисао је утолико болнија кад се зна да су уметност и њени плодови доказ да у једном друштву постоји критична маса људи који желе да стварају, да промишљају стварност која их окружује, да постављају питања и трагају за одговорима. Зато је уметност једног простора сведочанство зашто се рат мора избећи и предупредити, она представља све оно што ће у рату занемети, бити осујећено- саму креативност једне земље…њен дух…Зато је стављање две савремене украјинске драме на репертоар „Бисера“ покушај Пароброда да скрене пажњу на кризу једног друштва чија нас судбина нипошто не сме остављати равнодушнима.  

Олександар Витер у драми „Станица“ креира драмску структуру која необично подсећа на неку од епизода Зоне сумрака. Надреална атмосфера једне железничке станице, у некој украјинској забити, у којој се залуталим путницима-намерницима испуњавају све жеље сем жеље да одатле оду, ствара одличну драмску и идејну подлогу да писац постави низ круцијалних питања у вези са стањем у ком се налази дух савременог човека. Олександар Витер, кроз метафорику уклете станице, гради један модерни моралитет који указује на чињеницу да савремени човек увек за нечим чезне а чим то добије увиђа да чежња није задовољена, да и даље тиња. Тако Витер мапира зјапећу духовну празнину која обележава егзистенцију данашњег човека на необично духовит и драмски паметан начин. Посебно дирљиво у његовој драми и чак неочекивано је што писац ипак није нихилиста, нада за одлазак са Станице постоји…али она је крхка…и само је ретки могу досегнути… 

Павло Арје у својој драми „Боје“ пружа нам духовиту и поетичну метафору делова живота једне жене који су персонификовани у неколико глумица које играју исти лик у различитим периодима живота. Сваки период симболички је подцртан бојом костима који лик носи и отуда назив „Боје“. Ти различити периоди живота улазе у дијалоге, свађе, расправе….склапају савезе…саосећају једни с другима…препознају се у патњама и чежњама које их повезују, које су за све њих исте…или се пак дубоко не разумеју јер време и искуство представљају непремостиву баријеру…чињеница да су све ово жене, у својим неслагањима или пак заверама, заправо једна особа ствара утисак сетног и дирљивог хумора који представља интересантан амалгам носталгије и горчине. Кроз драму се постепено указује још једна метафора- лик ове напаћене жене, која иза себе има буран, „диван и ужасан“ живот постаје персонификација саме Украјине и њене бурне двадесетовековне историје. 

Задовољство да уврстимо ове две драме у програм „Бисера из управничких фиока“ не би било могуће без Катедре за украјински језик на Филолошком факултету у Београду и госпође Људмиле Поповић, оснивача ове катедре, особе која је посветила своју академску каријеру грађењу мостова између две културе које, иако по много чему блиске, јако мало знају једна о другој-украјинске и српске. 

Стеван Бодрожа