Планирала сам да упишем други језик на факултету. Међутим, на дан уписа, десио се тренутак који је заувек променио мој правац. Кад сам стигла на упис и угледала сам сто препун књига и заставу из моје отађбине. Рука ми је несвесно посегнула за делом Тараса Шевченка, и док сам држала ту књигу и читала одломак, осетила сам талас емоција који мe је вратио у прошлост. Сетила се доласка код баке 9. Mарта, на дан рођења Тараса Шевченка. Тог дана, са дубоким поштовањем, запалиле смо свеће испред његовог споменика, одајући му почаст. Тог тренутка осетила сам колико је Шевченко био присутан у срцима свих нас, не само као песник, већ као симбол наше борбе и слободе. Следећег дана, 10. Mарта, на годишњицу његовог одласка ca овог света, црква је одржала службу у његову част. Цео народ се окупио, певајући заједно молитве и сетне песме. У том заједништву осетила сам снагу традиције и везе коју смо сви делили сa нашом земљом, језиком и културом, захваљујући Шевченковим бесмртним делима. Тај тренутак није био само сећање на великог песника, већ и подсећање на оно за шта се и данас боримо – за наш идентитет, језик и слободу. Сетила сам се пространих поља са сунцекретом, моју најлепсу традиционалну ношњу, безкрајност обале Црног мора, где сам провела своју младост шетајуци по њој, непрегледних пејcaжа Украјине, снаге нашег народа. Слика Мајдана,где сам стајала раме уз раме са својим сународницима, оживела је у мени – сећање на борбу за слободу и независност, и на непоколебљиву вољу нашег народа.

У том тренутку, схватила сам нешто важно, како могу учити други језик, кад још увек нисам довољно дубоко упознала свој? Осетила сам снажну потребу да се вратим коренима, да истражим богатство свог језика и културе, да кроз књижевност боље разумем моју домовину и да будем уз њу. То је моја шанса да се повежем са својим индентитетом на начин који до тада нисам осeтила- кроз љубав према језику и писаној речи.

Наш Тарас Шевченко је синоним за украјинску борбу за слободу. Његове песме из збирке “Кобзар“ нису биле само изрази уметничке вештине, већ и дубоко укорењени позиви народа ка слободи и правди. Његова поезија, прожета болом због угњeтавања, али и непоколебљивом надом, имала је моћ да продре у срж сваког читаоца. Кад читаш његове стихове схватиш како рећи могу бити оружје и заклон у исто време, јер су његове песме биле не само сведочанство тешких времена, већ и отпор и вера у бољу будучност моје земље.  Тарас Шевченко је 10 година провео у заточеништву, где кријући пише писма и цртеже у чизмама.

Своје последње дане, Шевченко је провео пишући и сликајући, а своје песме доживљавао је у сну. Имао је скромну жељу да се настани на једном брду у завичају са којег би се простирао поглед на Дњепар.

И још један познати песник Василј Стус који је дао себе за Украјину.

Почетком седемдесетих година почињу масовна хапшења украјинских уметника од стране Русијe. На прeмијери филма “Сенка заборављених предака“ Сергеја Парајанова, млади песник Васиљ Стус, чије су песме тек почеле да излазе, устао је у знак протеста  против хапшења. Његова збирка <Зимско дрвеће>, иако похваљена, била је забрањена и није објављена.

Стусов пут симболизавао је сопствену голготу- кроз поезију се борио за права свог народа. Збирке попут <Весело гробље> и <Палипсести> објављени су тек после његове смрти 1990. године. Нажалост, Стус је умро у логору за политичке затворенике 1985.године оставивши иза себе поезију прожету љубављу према домовини.

Писао је сa идејом да његове песме служе народу. <Писање je оно што мора да се ради> говорио је, а мајци је написао: < Шта год да буде морам да останем чврст>. Стус је остао симбол борбе и песник чије речи одјекују снагом и љубављу према Украјини.

А толико је још таквих песника, чија имена не знам или сам их заборавила, а желела бих да их упознам све боље. Кроз њихова дела, осећам да могу поново пронаћи део себе и створити везу сa домовином која ми је сада далеко. Сваки стих, свака реч, води ме корак ближе осећају да сам код куће, иако ме од моје родне земље дели даљина. Кроз упознавање тих непознатих гласова из прошлости, откривам дубље слојеве Украјине и свега што она јесте – богату, неисцрпну, снажну, баш као и нјен народ!!!