Украјина за мене има посебно значење. Прво мој дом, место где сам се родила, али нажалост морала да га напустим. Те бескрајне њиве са житом и најплављим небом, које те свуда прате. Осећај и мирис куће, отађбине, који ти недостаје све више и више, све дан у дан.

Прво са културом ме је упознала мама, кроз дечије приче, бајке, загонетке и песме. Од малена сам волела рецитације песама, и на моју срећу имала сам прилику да рецитујем песму 1. септембра, кад сам први пут кренула у први разред. Тог тренутка стојећи пред целом школом у националној ношни, рецитирајући песму на украјинском, осетила сам осећај дома. Кренући у школу све више и више сам имала интересовања о традицијама и кутрури Украјине. После првог дана у школи сам научила реч “олівець” и целим данима то изговарала и понављала са поносом и жељом да учим даље. Првог писца ког сам упознала је био Тарас Шевченко, његова тешка биографија ми се зацртала у памчиње заувек. Лесју Украјинку сам први пут видела на новчаници од двеста гривна, и било ми је много драго што у књижевности и политици је учествовала таква жена попут ње.

Са осмехом на лицу и топлотом у срцу се присећам праздника и слављења них. Божић, сам по себи чаробан праздник, али само замислите. Увече, 6. јануар, чекате да изађе прва звезда и идете да “колядуєте”, певате “колядки” “- Стану на поріг подайте пиріг, стану на кваску, подайте ковбаску”. Ово је традиција која спаја људе кроз веру и слављење ње.

Бити део Украјине и њене културе је велика част. Сваки пут кад чујем Украјина, ми стане срце, дах, јер ми није све једно како ће се неко изразити према мојој отаџбини. Већ пет година нисам ступала на земљу којој припадам, ни дисала ваздухом који ми припада. На удаљености крећеш схватати цену свега. Тражење свега украјинског ван Украјине, у мени никад неће стати, јер то што је твоје увек ће ти припадати и пратити свуда.