Као личност и као професор руске књижевности и културе на Филолошком факултету у Београду изражавам протест и најдубљу тугу због ратних дешавања у Украјини.

Братоубилачки рат, који у многоме подсећа на рат у Југославији, велика је несрећа за све грађане Русије и Украјине. У таквом рату нема победника, сви су поражени. Поражени смо и ми који бескрајно волимо руску књижевност и уметност. Велика руска култура нас је научила да се рај не може градити ни на једној јединој дечјој сузи  (Достојевски), да нема оправдања проливању крви (Гипијус), да се живи по савести (Солжењицин), да се прашта (Ахматова). Где су нестали ови завети? Где је нестала мисао Берђајева да је оправдање човековог постојања стваралаштво, да се човек само стваралачким чином уздиже до Бога?

Свако људско биће мора бити против насиља – било да је реч о НАТО бомбардовањима Ирака, Југославије, Либије, било да је реч о руским војним дејствима у Украјини.  Било када и било где. Живот нема алтернативу.

Овај самоубилачки рат изазваће одијум према руском језику, према свему руском.  Саосећајући с руским колегама и писцима који осећају бол, страх и стид због војне интервенције руске државе у Украјини, кажем: недопустиво је, али и немогуће правити зону, изоловано острво од руске науке и руске културе.

Наука и уметност су упућени Човеку, не знају за националне одреднице. У својој бити су космополитски. Колико је европска књижевност утицала на формирање руске књижевности XIX века, толико је и руска књижевност XIX века утицала на формирање светске књижевности ХХ века. Колико је европска уметност утицала на руске уметнике XIX века, толико је руска уметност ХХ века утицала на светску уметност. То је органски живот. Ово што се данас дешава није органске, већ мутационе природе.

Стоп рату! Стоп проливању крви! Стоп смрти!

25. II 2022.
проф. др Корнелија Ичин