define('WP_CACHE', true); Украјинистика | Група за украјински језик и књижевност Филолошки факултет у Београду » ВРЕМЕ И МЕСТО или МОЈА ПОСЛЕДЊА ТЕРИТОРИЈА
20
феб
2011

ВРЕМЕ И МЕСТО или МОЈА ПОСЛЕДЊА ТЕРИТОРИЈА

Comments : 0

Јуриј Андрухович – ВРЕМЕ И МЕСТО или МОЈА ПОСЛЕДЊА ТЕРИТОРИЈА

(превела Милена Ивановић)

Када ме је позвао да учествујем на овом скупу*, Јарослав Хрицак ме је упозорио да моје излагање треба да представља глас «у одбрану постмодерне» и, дозволићу себи још један цитат, «постмодерне с људским ликом». Нисам имао другог избора до да прихватим ту идеју и да се помирим с таквим, не баш захвалним, задатком. Сам преседан да је дошло до такве апологетске потребе очито сведочи о одређеној нервози посејаној током последње деценије у нашим интелектуалним круговима, а управо од тренутка увођења у употребу овог склиског појма. И заиста, дошло је, напокон, такво време када постмодерну код нас не критикује само онај ко је лењ или мртав.

Ја, лично, сматрам да нисам лењ, а ни мртав и зато бих се радије прикључио нападачкој страни. Тим пре што је, како ми се чини, пракса нападача у суштини разумљива, доследна и победничка. Једном сам покушао да систематизујем и набројим све (или барем најчешће употребљаване) замерке постмодерни и ево шта је од тога испало:

 

Постмодерна:

1) је прожета готово искључиво цитирањем, прави колаже, монтаже, паразитира на такстовима претходника;
2) апсолутизује игру ради игре, искључивши из дискурса живу аутентичност креације, осећаја, душевног и духовног, значај нарације и супернаратив;
3) подрива веру у Мисију Књижевности (шта год да неко подразумева под том мисијом); дакле: постмодерна је – смрт књижевности;
4) иронише поводом свега на свету, а највише саме ироније, одбацујући све етичке системе (руку на срце, сада већ само «остатке етичких система») и дидактичке принципе (тачније «последње одјеке тих принципа»);
5) комбинује параиндивидуално ауторско «ја» са остацима других ауторских светова; дакле, постмодерна је – још једном смрт, смрт аутора као творца сопственог индивидуалног света;
6) «карневалском» (а у ствари само посткарневалском) маском ограђује се од сваке одговорности пред Околином и за Околину;
7) тупо експериментише с језиком (-цима), механички умножава суму метода и средстава, као и њихових комбинација, дакле, по трећи пут,- «с тугом и жалошћу обавештавамо вас о смрти»…
8) ропски пузи пред виртуелним, мултимедијалним безданима и бестијама, тежи да подреди уметност електронским империјама и заувек укопа њен дух у њиховој интерпаучини;
9) поиграва се с масовном културом демонстрирајући неукус, вулгарност, не прежући од «секса, садизма и насиља»;
10) нарушава хијерархију, мења принципе, лишава смисла, брише границе, ставља речи, а тиме и саму стварност, под наводнике, хаотизује и овако хаотичан живот, иронише, цитира, ствара колаже и монтаже … и тако, то је већ било.
Тако нам само преостаје да за постмодерну кажемо да је:

*Написано за конференцију «Постмодерн или post mortem» (Лавов, јануар, 1999)

а) агностичка, агонијска, амбивалентна, америчка, анемично-непомична
б) »бескрајно отворен глуви угао», бесплодна, би (и поли-) сексуална
в) варијативна, вулгаризаторска
г) губитничка
д) дискурсивно-дефекална, досадна
ђ) ђинђуваста
е) еунухоморфна, егалитарна, ентропијска, еклектична, епигономна
ж)жидомасонска
з) зомбинативна
и) имитативна, интертекстуална, инцестуална, искомплексирано-изопачена 
ј) јалова, још једном иронична
к) клицоносна, колажна, колаптична, комбинаторно-компилативна, компилативно-компјутерска, комформистичка, конзумптивна
л) лоботомска
љ) љигава
м) маниристичка, маркетиншка, мртвачка
н) насилно претенциозна, неонекрофилска, новонеуротична
њ) њањава
о) онтолошки маргинална
п) палимпсестичка, паразитска, патолошки презасићена, перверзна, претерана, притворна
р) разјапи-вилицу-успављивајућа, рекреативна, реминисцентна
с) секундарна, сумарна
т) трансвестична
ћ) ћифтинска
у) уранска
ф) фељтонистичка, фелинистичка, феминистичка, фрагментарна, фригидна
х) «хеленистичка», хермафродитска, хетеросемантична, химерична, хомојеретична
ц) центонична, цинична, цитатократска
ч) чемерна
џ) џиџава
ш) шалоцентрична, шаманска 
Осим тога карактеришу је као «постколонијалну» и «посттоталитарну», али то готово да не објашњава ништа, посебно код нас.
Осим тога она је «никаква».
Понекад говоре да је нешто слично већ постојало: александријска епоха, јесен средњовековља, fin-de-siecl’овски декаданс, било која исцрпљена/презасићена културна формација. То се убедљиво може повезати са завршетком одређеног прелазног хронолошког периода, на пример, са преласком у нови миленијум.
Неко је склон ставу да постмодерна почиње тамо где почиње – извините на таутологији – ауторска ауторефлексија. Тамо где текст престаје да буде средство и постаје циљ, тамо су и границе и положаји постмодерне. Тамо где аутор заборавља на новину и упада у самозаваравање, тамо где се појављује аутор-нарцис, тамо је већ почетак краја. А будући да је то увек постојало, онда је и постмодернизам постојао увек, па, дакле, никад.
Изгубљен сам у овој разноврсности. Остаје ми само да тражим искључиво личне знаке и ознаке. Осврћем се око себе – где сам ја?

2

Одвајкада живим у делу света који је сумњив и ниподаштаван. Тај део света зове се Галиција. Можда ми због тога не преостаје ништа друго до да признам да сам постмодерниста. То је, наравно, шала, али не нарочито смешна.
Постоје регије које су праве, целовите, чак и у својој уништености и чудовишности. Галиција је, пак, сасвим вештачка, провидна у својим псеудоисторијским хипотезама и политиканским интригама. Хиљаду пута су у праву они који тврде да је Галиција само сто педест година стара измишљотина неколицине аустријских министара. Маниристичко-сладуњава фикс-идеја одређених тајних стратега, који су се својевремено загрејали за потпуно илузорни циљ да прошире Европу још мало даље на Исток. Европу добили нису, али су зато створили прави браник, својеврсну «санитарну зону». Јадни Франко насео је на њихову мистификацију, отуда све његове несреће, сав дезоријентисани Сизифов посао.
Из перспективе, на пример, Полисја овај крај прилично комично изгледа. Јер Полисје је космичка паганска колевка, базен Припјате и Десне, са својом аријевском чистоћом корена и древљанском бистрином извора, са својим посебним генетско-културним кодовима, с најархаичнијим фолклором, епосом, дијалектима; језерима, тресетиштима, готским боровима, са замкама које чекају на животиње и на људе, с рањеним вуковима, Полисје то је национални супстрат, то је чернобиљски избор Украјине, то је чиста истина, то је аутентичност и искреност секире, казнени поход месије Онопријенка дуж железничких колосека и путева. Полисје – то је спорост и потиштеност, то је време доведено до готово потпуног заустављања, то је пузећа комунистичка вечност, што је са свих страна опколила омражени древнотрули Кијев, то је право дубоко црно украјинство.
Из перспективе Полисја Галиција не постоји, тачније, ње има, али то је пуста чињеница. Галиција није Украјина, то је некакав географски привесак, пољска халуцинација. Галиција је скроз-наскроз извештачена, попут лутке, надувана, у свему и увек тежи да наметне Украјини своју неукрајинску вољу, изграђену негде у тајним сионским лабораторијама. Галиција је лишена епоса, у њој од давнина влада виц, али онај подли. Руку на срце, то је простор без корена, погодан за свако путујуће племе – отуда Јермени, Цигани, Караими, Хесиди. Галиција је мала отаџбина масонства и марксизма. Галиција је привидна и лажна, то је смрдљиви зверињак, пун фантастичних бића, у Галицији су могући само бастарди типа Бруна Шулца или све те станиславске мале кафке, и ако ниси бастард, него, на пример Стефаник, онда ти не преостаје ништа друго него да се немилосрдно опијаш у најближем Русову. «Између осталог, данас у Ивано-Франкивску већ има више генија него у Москви», – ироничан је јетки Игор Келих, такође Галичанин, такође геније, у својој најновијој московској књизи.
Ироничан тон ту је сасвим на месту. Галиција је сва од ироније и неморала, отуда ово вечито отпадништво и прилагодљивост, перманентно унијатство, деца продата у Америку. Галиција – то је привидно и површно, попут уметних манжетни, малограђанштина, комично разметање на све стране, љубљење руку и врата праћено сељачким цмоктањем од кога се никако не може ослободити, то су бескрајни и поспани, попут дремежа који нас обузима после ручка, разговори о Европи, Јевропи, Еуропи, о европском духу, о европском значају и мисији, европској култури и кухињи, о путу у Европу, о томе «да сми и ми у Европи» – док се читава галицијска тзв. «духовна продукција» може сместити у један једини лавовски кофер средњих димензија. Једино за шта је Галиција способна јесте да с напором опонаша Европу, која, узгред буди речено, сама по себи већ одавно није способна ни за шта (Још је Шпенглер то давно рекао!). Галиција – то је плагијат, тим јаднији, што је плагијатор од могућих објеката за плагијат одабрао најбеживотнији.
Све остало чине кафа, домаћи ликери, торте и колачи, диктатура домаћица, вежење салвета, као и пекмези и џемови, везени пешкири, теписи, неукус и кич, речју потпуни процват галицијске малограђанштине.
Из перспективе Полесја Галиција не само да је јадна, она је постмодернистичка.
Али ја имам другачију переспективу. Тачније, немам перспективу јер ту живим, у њој, то је моја територија, то је мој вечито сумњичени и омаловажавани свет; одбрамбене зидине које га окружују одавно су срушене, ровови су затрпани историјском старудијом и културним смећем, некаквим разбијеним порцеланом, црном гаварецком керамиком, гуцулским осликаним плочицама, моја линија одбране сам ја сам, али мени ништа друго не преостаје до да браним тај комадић, ту крпицу, те крпице које се осипају на све стране.

3

Оне се осипају, али ја желим да их спојим у једну целину, да их зашијем, па макар и невешто, сопственим верзијама и нагађањима. И за то ми је потребна још једна територијална ефемерида, својеврсна географска утвара, паралелна стварност, која је до јуче била модерна, а данас је већ испљувана на интелектуалним пријемима – Централна Европа. Не, не Европа као таква, не њен сумрак, већ њен центар, тачније исток, јер је исток у Европи, парадоксално, тамо где је центар. Централна Европа је дете Кундере, Милоша и Конрада, чудна супстанција сва од идеја, осећања, мистификација, америчка измишљотина неколицине разочараних дисидената. Налазимо се на прагу њеног дефинитивног нестанка, само још да Пољаке и Словако-Мађаре приме у НАТО, а тиме и у Запад, у «саму Европу», а Украјину у обновљену словенску федерацију, још само да шкљоцну катанци на западним границама наше савезне републике, друге по значају, још само да на поново утврђене границе изађу стари граничари са младим амбициозним вучјацима без брњица. 
Дакле, она не постоји, та Централна Европа, тачније, готово да не постоји, као што у њој готово да не постоји Галиција. А све што постоји, то «готово да» је потпуно територија постмодерне. Која се, изгледа, ни на један начин не тиче Лиотара, Дериде или Саида, а можда се управо њих и тиче, а ја погрешно говорим.
А ја говорим да управо овде, на овој територији, уочавам одређена обележја онога што ја сам схватам као «пост-модерно», то јест, пре свега «после-модерно» – оно што је наступило после модерне са својом суштинском тежњом ка модерности, новини као усклађивању са временом, тежњом, која је, уосталом, брутално пресечена споља, крвљу, пепелом и светским ратовима, као и диктатуром, концентрационим логорима и гигантским етничким чишћењима – тако је у овом делу света заустављена, убијена, потучена до ногу модерна, у било ком виду – бечка (узорна), прашка, краковска, лавовска, дрогобичка, а на њено место дошла је празнина, велика исцрпљеност са бескрајно отвореним потенцијалом, велика многообећавајућа празнина.
То «пост-модерно» ја схватам и као посттоталитарност још не формирану у потпуности, коју смо, међутим, већ осетили. Схватам га такође као сталну неототалитарну претњу, амебу, способну да испуни сваког у простору и цео тај простор заједно. Модерна се историјски истовремено поистовећивала са тоталитарним политичким системима, многи су њени црни квадрати представљали отелотворено искушење «новог човека». Постмодерна настаје после тоталитаризма, она је аморфна, илузорна, она је наказа, која одговара прелазном дезоријантисаном стању, ломи некадашњу осовину, остављајући само фрагменте вертикале, а светлу будућност духовито замењује апокалипсом.
У нашем делу света постоји још једна димензија «пост-модерног». То је фактор поликултуралности, о коме се говори много, често и умесно – само што је, у ствари, та поликултуралност пројектована у прошлост, она је постојала раније, а сада је то постполикултуралност, остали су нам само трагови, само одјеци.
Остале су нам рушевине (замака, светиња, фабрика, мостова, опсерваторија, а највише разрушених гробаља, јер нема ничег једноставнијег до заузети напуштене домове, али ко ће пазити на туђе гробове?). Остале су нам рушевине, као знаци «културних слојева», али и као знаци «антикултурних слојева», као изнуђени пејзажни колажи, као истинска постмодерна, игра делићима живота, само што ту игру не играмо ми. 
Остали су нам цитати – изгубљених језика, слова, дијалеката, спаљених рукописа, одломци песама – фрагменти изгубљене целине, само што тим фрагментима не жонглирамо ми. Остала нам је надмоћ митологије. Јер у овом делу света митологија компензира историју, породична предања су овде важнија и поузданија од уџбеника. Уосталом, историја овде није ништа друго до врста митологије.
Напокон, ја схватам своје «пост-модерно» и као провинцијално, маргинално – у оном смислу у коме Централна Европа никада није могла и хтела да буде центар (што јој није сметало да стално оплођује центре својом живом спермом, да преокреће системе вредности, ствара токове свести, али сада није реч о тим блаженим разметљивцима, о ворхолима и шагалима), јер «Централна Европа је нарочито стање душе, нарочити однос према свету», каже мој познаник Кшиштоф Чижевски. А ја ћу се усудити да додам: то је таква провинција, у којој свако зна да у ствари живи у самом центру, јер центар је нигде и свугде у исто време, и зато може да са врха и са дна сопственог атељеа сасвим спокојно посматра све остало, укључујући и Њујорк или неку тамо Москву. Ето то је не непостојање било какве осовине, то је људска хаотичност живота, чврсти «чворови укрштања» вертикалног с хоризонталним и обрнуто.

4

Руку на срце, мени је сасвим свеједно како то зову. Постмодерна? Нека буде. Реч је, у ствари, о нечем другом.
Постоји зов живота, постоји зов смрти и ја на њих реагујем онако како умем. Вуче ме час на једну, час на другу страну, са мном се нешто дешава, ја пратим промене у себи самом, али ја, срећом, не могу њима да управљам. Шта више – не знам шта да радим с њима. Преостаје ми само да пишем. Преостаје ми само да се надам да сам у својем писању адекватан својим реакцијама – не претендујем на нешто више. На крају крајева мени и није тако важно како зову, квалификују, класификују то што код мене испада… чак и ако код мене не испада ништа.
Али се никада нећу сложити са тим да се на овом свету већ све догодило.
Можда ми управо то обележје дозвољава да сматрам да је постмодерна (добро, назовимо то «постмодерном») тамо где се свако од нас задесио данас, то је таква временска и месна одредница од које се не може побећи, територија «између» и «унутар», никоме-не- припадајући међуцивилизацијски али и надцивилизацијски простор, централна рупа у Европи, тектонско померање, провалија, изгубљен коментар о Галицији, напокон, то је сама Галиција, кланац између два миленијума, то је смеће свих наших градића, наше сећање, наша нада, наша усамљеност – остајеш очи у очи са замршеним одломцима, рецима, речима, с алкохолом, с грозницом, са сленгом и исквареним језиком, са свим језицима света, с једним јединим језиком, мучи те љубав, мржња, сажаљење, секс, подложан си свим могућим људским болестима и сновима, размишљањима о смрти, о времену и хаосу, имаш у најмању руку две хиљаде година и још увек ниси написао бар једну пристојну књигу.
Кажу ти „ово је постмодерна”, одобравајуће климаш главом и поново зарањаш у очекивање – није ти пошло за руком, то је веома осетљива територија, то је сама стварност, али она је твоја.

О аутору

Остави коментар

*

13 − 8 =

captcha *