define('WP_CACHE', true); Украјинистика | Група за украјински језик и књижевност Филолошки факултет у Београду » Морозенко
20
феб
2011

Морозенко

Comments : 0

Панас Мирниј, „Морозенко“

(превела Тања Гаев)

– Спавај, Пилипко, спавај! Ено, чујеш, шта се напољу спрема! Тутњи, бруји и завија… Распалио се Морозенко! Неће да попусти стари деда: све цичи, а он, немилосрдан, стеже… Знаш Олениног Андријка? Угризао је јадника за прстић, ноктић је побелео, врхови прстију су натекли. И сада се његова мајка мучи са њим: не зна, јадна, какав савет да му да. Почне да масира – Андријко плаче: прстић боли; хајде да дува, да греје, а дечко још више плаче…

А све зато што није слушао мајку. Мајка му је рекла: „Не иди, сине, напоље – Морозенко бесни!“ – а он не послуша, оде. Ето, и угризе га Морозенко за прстић. А сада је обома тешко: тешко је Андријку – прстић га боли, а мајку друга мука мучи – болестан је Андријко!

Тако увече на Преподобну Меланију рече Катрја Зајчиха свом седмогодишњем сину Пилипку, сакривши се са њим од стравичне хладноће чак иза димњака, у најтоплији кутак пећи.

Још није било касно – тек је почињало да се смркава, а Катрја се већ сасвим попе на пећ, не зна се од кога и због чега је закључала врата од трема, а врата од куће затворила, спусти омању лампу са полице, упали је и брзо се са сином успе на пећ, поневши и светло са собом.

Глинена лампа коју је Катрја издвојила из разбијене глинене посуде у којој се кува каша, са капљицом уља репице на дну, једва је светлела у тамном ћошку својом сивом куглицом на крају фитиља; дебељушкасти димњак је заклањао то једва видљиво светло од кућне таме; на пећи се макар неко светло борило са тамом; зато је кућу испуњавала непрегледна помрчина… Очигледно, светло је нерадо загледало у тамна скровишта, где се беда крије од хладноће! А и шта је тамо било да се осветли! Голи зидови куће – испуцали, мраз их је изгазио сивим ињем; он је црна врата осликао белим орнаментима, а на прозорским стаклима је уградио читаве огромне леденице; топио се помало тај лед и спуштао се низ зидове до пода у црним траговима… У ћошку испод иконе уместо стола стајао је уски сточић на четири ноге забијен у земљу. На том сточићу није било, као што код добрих људи има, ни парченцета хлеба, ни малчице соли; на две голе даске тог сточића црнеше се само рупе, где су некада били чворићи који иструлише и поиспадаше. А одозго из ћошка извиривала је омања икона – не зна се да ли је светац или светица, јер је на њој слика потамнела, ољуштила се, само су црне очи тужно гледале са пожутелог лица, као да су се жалиле на хладноћу и глад који су домаћини куће морали да трпе… А наспрам стола, између велике пећи и другог зида, наслонила се клупа од четири танке дашчице, толико несигурне да су се климале и савијале када би им неко прилазио, као да су упозоравале да се на њих ништа не ставља како се не би сломиле. Па на њима ничега није ни било – празне и голе, као и та гола и дебела греда која је висила у ћошку изнад пода. И зашто је она тамо окачена? Дању се, стварно, по њој вукао лош прекривач, а ноћу је она остајала гола дашчурда, као да је била прикачена како би неко, када му дође, имао где да се обеси. И чудна ли чуда! како то да Катрји никада није долазила таква лоша помисао када је око ње била таква непрегледна беда, оскудица и немаштина, неизмерна, хладна и гладна сиротиња.

Ипак, било би још чудније да се у Катрјину главу усадила таква црна мисао ноћу уочи Преподнобне Меланије и још уочи Васиља! Свако зна да се те ноћи завршава стара година а почиње нова. Заувек ће нестати стара, однеће са собом и добро и лоше, сахраниће преживљено и измучено и бригом ојачано; а ако нешто и остави у људској успомени-памћењу, ипак то неће бити буран живот-мучење, већ само сећање на њега, неће бити живо пакосно зло, већ само његово хладно лицемерје. Уместо тога, доћи ће нова година, донеће са собом нове наде, а са њима, можда, макар малу мрвицу среће. Па, богатима је она много потребна, а сиромашнима је и то у реду ако ће имати шта сутра да једу, ако ће имати чиме да се одбране од хладноће!

Катрји су све те залихе управо на Преподобну Меланију нестале. Још се од јесени она са њима натезала и издржавала – штедела је и на хлебу, и на огреву, мислила је да ће прегурати зиму. Авај! На Божић је видела да не само да неће успети да прегура зиму, него да макар прегура празнике… „Само да буде за празнике! – мисли. – А онда ће доћи време за рад. Богатима ће се накупити пуно црне одеће, изношеног рубља, треба га опрати. Отићи ћу код некога, или ће ме неко позвати – можда ће, макар за хлеб бити довољно! А можда ћу од некога иверицу или сламу измолити да имам чиме у кући да потпалим. Тако ћу и прегурати зиму, само да прегурам празнике!“

И ево, данас је Катрја последњу чинијицу брашна истресла како би испекла какву такву погачицу, последњу је кладу потпалила како би је испекла, последњу је цвеклу у боршч ставила, последњи је прстохват соли у њега сипала… „Прочистила сам се! Сасвим сам се прочистила. Ако сутра треба и у Свети Рај, чиста сам!“ – мислила је Катрја, размишљајући поред пећи.

Док је на дну пећи била трула цепаница, чекајући потпалу, Катрја је тобоже била мирна. Истина, црне мисли су и тада већ прелетале по њеном лицу, тужно су сијале у смеђим очима. А када је потпалила последњу цепаницу, када су је пламени језици опколили, чинило јој се као да њено срце гори, пламти. А када је боршч почео да ври, и у њеном срцу је исто тако почињало да кипти, јер колико год да се сузрдржавала, није издржала…

– Пилипе! синчићу мој! Шта ћемо сутра да једемо! – крикну, и као врела река горких суза поче да лије из очију…

Пилипко притрча мајци, приљуби се уз њено лице и тихо проговори:

– Пссст, мама, пссст! Сутра је, мамице, Нова година… Сутра ћу поћи код крсног кума да посипам (*Према старом народном обичају, посипајући по кући, соби зрневље честитали су домаћинима Нову годину – прим. прев)… Даће ми кум 40 карбованаца, а кума велики пшенични хлеб, још и кобасицу приде… Ето, имаћемо шта да једемо. А за новац ћемо купити огрев… пуно-пуно, да буде довољно за целу зиму!

А чим се мама поново забрину, Пилипко већ нестаде из куће.

– Куда ћеш, раздрљен и го? Страшно је хладно напољу! – викну она за њим.

– За минут ћу, мама… Сада ћу, и враћам се.

Стварно, Пилипко се не задржа. Утрча у кућу, модар као пупак, цвокоће зубима.

– Зар ти нисам рекла: не иди! И где си био?

– По жито сам, мамице, отрчао.

– По шта?

– По жито. Дечак из комшилука је обећао да ће ми дати жито за посипање. До њега сам отрчао. Ево га, са рукавицом ми га је и дао, – хвали се син, показујући мајци рукавицу. – А овде, мама, нема само жита, ту је и грашак, и пасуљ, – свега је Федир насуо!

– И куда ћеш ти, сине, да идеш по таквој хладноћи?

– Како куда? Па, кажем ти: код крсног кума.

– Господ с њим, дете моје! Као да је то близу да до њега дотумараш? Ако идеш кроз шуму, онда ће бити три, а путем – пет врста… Још ћеш се смрзнути успут!

– Ја да се смрзнем?.. Да је лето ја бих на једној нози до њега доскакутао!

– Да је лето, сине, а сада је зима. Нема пута, снег је дубок, упашћеш негде и нећеш изаћи. Не иди, мој голубе! Нека, када отопли, онда иди.

– А шта ћемо сутра да једемо! чиме ћемо кућу да огрејемо? – упита син, гледајући мајци у очи.

Она се стресе као да јој неко заби оштру иглу у срце. „Боже мој, чиме оптерећује своју главицу у тим годинама?“ – помисли, једва задржавајући сузе. И, привукавши себи сина, поче да га моли:

– Не брини се, сине, за сутра – милосрдни Господ брине о нама. Ти си ми мали, једина моја утеха и нада. Не дај боже, да ти се деси нешто лоше, зашто онда и ја да живим на белом свету? Не иди, сине!… Не иди, дете моје рођено!

– Ја, мама, не бих ни ишао, али како да Федору вратим рукавицу? „Ти, – рећи ће, – ниси ишао“; још ће и да се смеје.

– Ми ћемо жито исути, а рукавицу ћемо вратити. Не иди, мој голупчићу! Ти си ми послушан, послушај ме: не иди! – И поче да мази Пилипка.

– Па, добро, већ нећу ни да идем, само немојте тако да се упропашћавате, мама! – већ је молио Пилипко мајку, љубећи је и у чело, и у образе.

Катрја као да се умири, али јој зато незамислива мисао није излазила из главе, бринула ју је. Познавала је она свог Пилипка, како је он осетљив на туђу несрећу. На туђу, а тек на своју? Зар он није чуо каквим је она бесним гласом повикала, последње залихе празнећи за данас? Зар он није видео по њеним уплаканим очима каква убитачна мука по ко зна који пут цепа њено срце? Зар она не зна како се те сузе и та мука болно заривају у његово осећајно срце? Па, он би урадио било шта само да његова мајка не плаче. Ако треба и да је превари – превариће је, само да је умири.

Није погрешила. Пилипко, молећи мајку, само ју је умиривао. У његовој малој главици непрестано се врзмала мисао: ма шта да се деси, треба да пође да посипа! И прошле године је ишао, још мањи. Крсни кум му је дао четрдесет карбованаца. Око пет корака је он посуо по селу. Па то је било прошле године, тада је он био мали, а сада… Сада ће он куми да каже да они немају шта да једу. Кума је добра, даје му и хлеба и кобасице. Ето, он ће обрадовати мајку кад донесе кући поклоне! „Мајка се плаши да ћу се смрзнути. И зашто бих се смрзао? Како ћу да полетим, има да се пуши! Треба из куће да се искрадем да мајка не примети, а онда…“

– Ти, сине, данас врати Федору рукавицу, – мало касније поче Катрја. – Ево, сама ћу је испразнити и вратићу је. Рећи ћу: имамо ми своју… Дај овамо рукавицу!

– Па, ја сам се, мама, похвалио Федору да ми немамо рукавицу. Хајде, сутра за време ручка сам ћу му је вратити, иначе ће мислити да сам лажов.

– Па, добро. Нека и буде по твом! – одговори Катрја, уздахнувши и поче да ради по кући.

Пилипко се као заиграо, а у то време је смишљао куда би могао да сакрије рукавицу да мајка не види. Сада се кајао што се похвалио мајци за њу. Да се није похвалио, мајка ништа не би ни знала, не би се бринула, а сада неће да попусти, само ће да дроби: не иди, па не иди.

Чим мајка због нечега изађе напоље, он је одмах зграби, прелете очима по кући, виде неприметно место између пећи и ексера на поду и брзо затури тамо рукавицу.

– Седи тамо и ни речи! – викну на њу и припрети малим прстом, као да је жива.

Рукавица му показа прст као да се руга, изазивала је: „Ево, сада ћу да узмем и да се похвалим! Чим се мајка појави на прагу, одмах ћу јој изаћи на очи!“

– Види, како је одвратна: ја је молим, а она као да се намерно показује!… Ма, чекај!

И он је зграби испод клупе како би поново сакрио рукавицу.

Вративши се споља, Катрја се зачуди – где је то Пилипко? где је нестао? „Није ли на пећи?“ – помисли, и не надајући се ничему, приђе клупи погледајући у пећ.

– Сине! Где си? – питала је.

– Гррр… – зарежа Пилипко испод клупе, огребавши мајку по чизми. Катрја од страха одскочи чак до средине куће.

– Мамице! Мајчице! Уплашила си се? – искочивши испод клупе, узвикну Пилипко и обеси се на руке.

Осмехну јој се и својим ружичастим лишцем, и блиставим окицама, и као бисер белим зубићима.

– Да Бог да ти, сине, лепо сањао, како си ме уплашио! – изговори, подижући га, и приви га уз себе.

Пилипко се рукама окачи мајци о врат, приљуби се главом уз њу и тако се задовољно испуни за целу кућу! Пошто није имао са ким да се поигра, он је сада правио враголије макар и са мајком.

Мајка се радовала. Боље нека се дете забавља, него да се мучи тешким мислима! Пољубивши сина у чело и раздрљену голу душу, трипут га јако пољубивши, донесе га до пода и, спустивши га на танке дашчице, још једном га пољуби. И не зна се где је нестала недавна туга, жалост и горки јад.

– Дете моје рођено! Синчићу мој вољени! Боље да се овако забављаш, него да идеш некуда, ни сам не знаш по шта! – поново се сети Катрја.

– Па, већ сам вам рекао, мама, да нећу ићи! Како сте неповерљиви! – одазва се он са прекором.

– Чујем, чујем, дете моје! Знам да си ти послушан, послушаћеш своју мајку! – усхићено је шапутала Катрја, али јој зато мисао о намери сина није излазила из главе.

Она јој се јавила и онда када се Катрја спремила и легла са сином да спава. Зато се она и за лаку ноћ распричала са сином: како би га одвратила од његове намере да иде да посипа, поче да га плаши Морозенком који је ујео Оленчиног Андрија за прстић.

– Па, ја се, мама, не бојим Морозенка, – одговори Пилипко, – није ми он страшан! Андријко је мали, није знао шта да ради, па га је он и ујео за прстић, а ја га се не бојим!.. Када би он почео мене да гризе, ја бих њега по зубима, по зубима!

– Па, сине, и ти га се плаши, далеко му лепа кућа! Можда би се и Андријко одбранио да је знао када ће он напасти, а он увек прилази кришом. Угризе и иде даље!

– Па, како, мама, од њега и да се сачуваш, када је такав? Ми ћемо овде да заспимо, а он ће да се прикраде и да нас изгризе.

– Овде нас неће изгристи, сине, јер је овде топло. И зуби ће му се отопити ако нам се прикраде.

– А, где он живи? где је његова кућа? – упита Пилипко.

– Напољу, сине. Где је најстрашнија мећава и највећа хладноћа – тамо је и његова кућа…

– Како се он не смрзне, мама? Ти кажеш да је он стар, а он се не боји хладноће.

– Зашто да се боји, кад је он сам хладноћа.

Пилипко се замисли. Чудно му је и невероватно. Он зна шта је то хладноћа, видео је више пута и мећаву. Непријатно је све то, нервира. Када би то било старо или младо, он не зна, када би имало лице, није видео, а ево мајка Морозенка назива старим дедом. Он познаје и старог деду, погрбљеног, са белом брадом и упалим, полуслепим очима. Али то је добар деда, неће никоме нанети штету, а ево, Морозенко, каже мајка, гризе.

– Мама! А је ли неко видео Морозенка, какав је?

– Не знам, дете моје. Ја нисам видела, па и не знам. А људи кажу да је он страшно стар и јак… Глава му је одозго уместо косом покривена снегом, а брада му је исплетена од веома дугачких леденица које се леде испод кровова када је ведар дан. Али ништа није тако као његови зуби! Као игле, оштри, танки, неприметни; када угризе њима, зарива их у тело. Зато оно тако и боли и тешко је када он забоде у њега своје зубе!

– Он, мама, има и очи?

– Има, сине! Кажу: очи су му од леда, беле и сјајне, као што има танких шиљака од леда, само уместо људских у њима светле хладне ватре. Такве страшне очи, сачувај Господе! Када некога њима погледа, потпуно га хладноћом испуни!

– А он има ноге? и руке?

– Има ноге и руке. Ноге су у земљи, не виде се, а руке су дуге оштре хватаљке, он њима увек маше. Хладноћу дише, а рукама маше – тако по целом свету снег и хладноћу и простире. А када се због нечега разљути, још јаче рукама замахује – тада већ читаву мећаву подиже.

– Далеко му лепа кућа, како је он страшан, мама! – дубоко уздахнувши, рече Пилипко.

– Страшан је, сине… А најстрашнији је за малу децу. Он воли да их гризе, а повремено их и сасвим узима.

– Па, ја, мама, нисам мали, немам зашто да га се плашим.

– Плаши га се и ти, сине. Ти си велики за то да те подигнем или да те мајка узме на руке, а Морозенку си ти баш таман. Такве као што си ти, он највише воли. Дешава се, некад ви истрчите напоље, а он одмах и почне са вама да се игра: за прстиће гризе или за носеве хвата, а на образ залепи такав хладан пољубац да од њега кожа побели, а затим се сасвим огули! Па, ако вам се он у селу недалеко од куће појави; а ако вас – сачувај, Боже! – негде у чистом пољу или у шуми заскочи, тамо ће вам већ и душу ишчупати.

Пилипко ућута, умиривши се; ћутала је и Катрја. Толико наплашивши сина, била је сигурна да ће се он плашити да иде да посипа. Само јој то и треба, да не крене по таквој хладноћи на тако далек пут! Њу саму, навиклу на сваку несрећу и тако понекад обузме плач кад истрчи напоље. А још му то треба, малом! без топле одеће, без добрих чизама. Нека му мало застаје дах од страха, а када заспи, све ће то однети сан. Проћи ће страх, заборавиће те страхоте које су му плашиле душу, сан ће својим миром све то да успава и остаће само сећање на тај страх и то сећање ће одвратити сина од лоше намере.

Погледа га. Пилипко није спавао, лежао је мирно; широко отворене очи биле су усмерене у угао пећи, он ни не трепће, гледа тако непријатно. Где он гледа? Шта он тамо види? Он нигде не гледа. Његов поглед тера тајну мисао која стоји испред њега као неодгонетнуто привиђење, као тај неодгонетнути страх који је овладао његовом душом и срцем. Шта је то, одакле то, не питајте! Осећа се само како тај страх прожима његово мало срце, како се оно цепа у свакој жилици, одзвања у сваком зглобу. Чак немаш речи да га назовеш, нећеш наћи времена да га ухватиш и погледаш. Тако пролази муња кроз наше тело; не осећаш одакле засветли, прожме и не знаш где нестане.

– Синчићу! Већ је касно… требало би да спаваш. Прекрстићу те како ти, поспаном, ништа лоше не би досађивало, – говорила је Катрја, гледајући у замишљено Пилипково лишце, и поче да га крсти, а прекрстивши га, малчице га уштину за носић. Пилипко се насмеја, окрете се боком ка мајци. Лагани дремеж поче да га уљуљкава, полако му затварајући очи. Убрзо после тога он заспа.

II

Успававши сина, Катрја остаде сама са својим усамљеним мислима. Тужне су оне биле! Па, и коме ће пасти на памет радост, када за сутра нема шта да се једе, ничим да се огреје кућа по страшној зими? Ма колико да се заокупиш другим мислима, мисао о свакодневним потребама скаредног живота врати те њему, почне да те врти и обрће око њега, као што се врте голубови изнад пожара. Брига их што ће им се опрљити крила; брига их што ће убрзо ватра прогутати њихово окриље, гнездо; неочекивана страхота их мами, вуче себи. Наоколо је црна тмина, димчина и ватруштина су се разапели, а испод њих је тако прегледно и ведро! Док имају снаге, они јуре, узбуњени из својих гнезда, изнад широког пламена, у диму и ватруштини, у ваздуху врелом од ватре док се не опрље. Тада од изнемоглости брзо падају у врелу ломачу.

Човек није птица, Катрја није голубица. Мада је око ње био вихор пожара сиромашног живота, гушио димом и чађи њену измучену душу, мада су се у том црном диму и вртеле и обртале њене усамљене горке мисли, нису падале у ломачу, нису се прљиле и нису гореле, већ су се још више шириле и слободно се кретале – не по бескрајном пространству, већ по хладној кућици, ударајући о сиве зидове, загледајући у голе ћошкове, слушајући вреле откуцаје срца. То је она осећала своју гладну жеђ, беспомоћни узвик сина: „Мамице, гладан сам! мамице, хлепца! мамице, срмзао сам се – хладно ми је!“

И шта ће, стварно, она сутра дати сину да једе? Чиме ће да запали дебељушкасту пећ, како би га, маленог, огрејала? Да оде да позајми од некога? Ма, ко ће њој да позајми? Или, можда, Христа ради, да испружи руку? Ма, ко ће на то да обрати пажњу? Рећи ће, ухрањена, неће да ради, него проси! А, можда ће се неко и сажалити, спашће је на дан или два. А онда? а после? Када би она била сама, баш би је било брига да тугује. Зар је мало високог дрвећа у шуми, дубоких рупа у реци? Само би се, можда, погнула дуга грана изнад тела или зашумела вода испод леда, љутећи се што је неко неуобичајен нарушио њен поспани мир! А ево поред бока лежи њена утеха и нада, одмара се њено парченце срца које је она са таквим болом ишчупала од свог и пустила на свет засебним животом. Све ће се на свету преживети и проћи, све ће ућутати, као што ћемо и ми сами ућутати; све ће нестати, као та сенка када затворимо очи, једно ће остати – о н о, наш делић који повезује мртво са живим, подсећа живог на умрлог, као нит која се вуче без престанка кроз стотине, хиљаде векова. Не дај, Господе, да се она прекине!

Због тога је Катрја више патила због сина него због себе. Па, и зашто због себе да пати, када је све што је било добро и живо у души, тако иструлило и умртвило се, прекрило се таквом кором да више ништа не може да је пробије!

Шта све она није доживела за своје године, и шта све није искусила? Са десет година остала је сироче, без оца, без мајке, на газдином имању. Није је судбина тамо приковала да расте слободна, као травка у пољу, него да подмеће своја леђа због неодложних послова, да мучи своју сиротињску главу туђим бригама, да слуша прекоре и гунђање, да искуси ударце и да добије добре батине од свакога кога засврбе руке. Њеног оца су још младог послали у војску како би знао како треба да се покорава судбини кмета, а мајка се сушила и постајала провидна, док се сасвим није осушила, оставивши на белом свету једанаестогодишње сироче. Остала је она сама самцијата из Зајцевог рода. Било је, стварно, стричева и стрина са мајчине стране и они су живели ван имања, а ту су свраћали само ретко како би је понекад намамили најлошијим сувим хлебом. Имала је она још крсну куму, која ју је понекад купала и чешљала, и биле су газдине ћурке, које је она као мала напасала, и више никог блиског није имала. Ћурке су јој биле најближе. Она је са њима расла, њима се тешила. Узме испод мишке малене ћурке и полети са њима по степи. Старе ћурке дижу грају, јуре за њом. А она, као ветар, иде степом, обузима је кикот, јер је ћуркице, поскакујући испод мишке, голицају испод бокова. А када ћуркице постану веће, она почне на њих да виче, да звижди и поново се кикоће када оне ка њој, као војници на обуци, све заједно почну да брбљају. Глупост, дечја игра и измишљотина због које је много пута жена задужена за живину чешала руке о њена леђа. Свеједно! Када нас та глупост забавља, теши, па, зашто онда и да се не утешимо њоме? Зар се људи само тиме и не баве, јурећи изобиље, поштовање, славу? Иста та глупост, само у друго време, других година… Само једно: малена Катрјусја, бавећи се ћуркама, сама је себе забављала и од њених играчака нико није имао никакав губитак, мада је жена задужена за живину која ју је тукла и викала свом снагом: „Ти ћеш, кучко, подавити ћурке када их ставиш испод мишке!“ А ми, јурећи изобиље, поштовање и славу, тако се повремено бавимо људима да им од наших забава буде преслано!.. Баш нас брига за то како је било и Катрји, или да ли је боље било ћуркицама да трче степом поред старих ћурки или да циче испод њене мишке. Она је знала једно: то ју је забављало, она се тиме и бавила. Малена, глупава! Па и сада, изгледа, она није постала паметнија, јер, сетивши се прошлости, замало не узвикну: „И, зашто ја заувек нисам остала мала девојчица са маленим ћуркама?!“

Тако је мислила Катрја, али није јој тако судила маћеха-судбина.

Напунила је петнаест година. Тек што је почела да буја, као ружа у цик зоре, да сазрева и да се испуњава соковима као румене јабуке на Спасовдан. Светло сунце и мирисни степски ваздух помагали су девојци да ради. Висока је Катрја и смела, у лицу је као калина, црна коса, као хмељ, коврџама обавија њену главу, смеђе очи тако утешно гледају испод дугих трепавица, жеља на њеном лицу увериће да то није киселина цвекле него врела крв која бруји у њеним жилама.

Једном ју је погледао господин – и… Катрја је од ћурака отишла у собарице. Она неће рећи да јој је тамо било лоше: било је довољно и да се пије и да се једе и шта да се обуче; само једна ствар – није била слободе! Она је хтела као ветар да јури степом, да се надише пољског ваздуха колико јој душа жели, да се угреје на врелом сунцу док не изгори! А она је морала да седи међу четири зида или понекад да се прошета по врту, у хладовини и у сенци, куда се само кроз густо грање пробијају јасни сунчеви зраци. Пољска травка није навикла на дебелу хладовину врта. Црна препланулост нестала је са њеног целог лица – оно је бело и свеже, као латица руже; коса јој се од мирисне фарбе и свакодневног ишчешљавања исправила и истањила – не штрчи на глави као коврџави хмељ, већ је глатко зачешљана, једнако заокружује њено бело чело, она сама се још подигла, исправила, набрекла, постала је као извајана – не можеш поглед да одвојиш од ње!.. Све је то било споља. А шта је било Катрји на души, шта се дешавало у њеном срцу? Она никоме није рекла, па, нико је није ни питао.

– Каква неочекивана срећа је задесила Катрју! – шушкале су слуге. – Каква је била, а шта је сада постала? Кажу – не треба да се родиш леп, већ срећан!

„Лаж! – мислила је Катрја, – због те лепоте немам нимало среће!“

Убрзо после тога дошла је слобода. Свуда се пролегао жамор, прснула је брана људске наде у бољи живот. Читави векови су је поплочавали и ограђивали, држали ограђену ту велику воду, а ево она је сада провалила ту чврсту брану и кренула је као широки ток по селима, мајурима. На чуђење свих слугу, изнео је тај ток и господску собарицу Катрју са имања на слободу! Кметови је због тога замало на рукама нису носили. Кажу: она је нашег кова! неће се она угојити у изобиљу! – одазваће се својим рођенима! Било је, истина, и оних који су рекли:

– Глупа је, глупа Катрја и недоказана! И шта би јој фалило да је остала на имању? Не, зажелела је свој хлеб, слободу! Видеће какава је та слобода, неће једном, неће двапут гладна и гола бити!

Али Катрја није веровала у то: она је одмах зажелела слободу – и она заплива за тим незаустављивим током који, подигавши се са имања, крену по читавом широком крају, узвикујући и вичући:

– Нека буде и горе, само да је другачије! Моћи ће наши непријатељи у туђем зноју да се купају, наше крви да се напију!

Отишла је Катрја у село код ујака и ујне и кратко је била код рођака. Није могла она, млада која је спознала изобиље да се помири са тим земљорадничким животом у жуљевима на који је приковала судбина њене рођаке. Док је још било дивно пролеће са срдачном топлотом, са раскошним цватом, са мирисним луговима и степама, она је по њима шетала, сећајући се својих дечјих забава. А када је дошла жетва, са дугим врелим данима, кратким малим ноћима, са тешким ужурбаним послом, она је постала слаба: дању немилосрдно сунце пече, а кад падне ноћ – краћа је од зечјег репа, – не можеш ни да се наспаваш, ни да се одмориш како треба!.. Једва је Катрја преживела жетву и отишла је из села у град, где је толико буке и галаме, свакаквих лепота и чуда. Село, копајући у својој црници, међу својим парцелама и баштама, неће разумети градски живот како треба. Брига кртицу што изнад њене уске рупе срдачно сија јасно сунце, а у прозрачном ваздуху лете и радосно цркућу свакакве птичице! Брига и сунце што у непроходним шикарама земље копа нека слепа животиња: нека копа и омекшава земљу на којој ће топлота, удруживши се са светлошћу изродити тако бујну биљку! Брига и птице – одакле долази њихова храна: где год да погледаш, докле год ти поглед сеже – свуда их је много; а када их неко отера са једног стабла, близу је друго – само треба да се подигне и прелети! Свако има своју судбину: једни раде без одмора, а други његов рад без бриге поједу!

Катрји се најпре допао градски живот: кућни посао није тежак, има доста слободног времена и има много свакаквог чуда. А поред тога лепа и здрава, Катрја свакоме пада у очи. Избече се слабовиде очи, угледавши пред собом пољски цветак; заигра, загреје се празно срце, када се укаже пред њим смео девојачки лик! Није чудо што Катрја није могла да се одбрани од удваеања и зачуђених очију. И војник усред обуке јој обрвама намигује, и шегрт или кројач шаљу јој издалека такве слаткоречиве поздраве да њој као да се душа стиска у грудима, и господичићи бледих лица, сусревши се са њом, постају живљи, озаре се и далеко је прате својим очима. А Катрја земљу под собом не осећа!… Јој, чувај се пољска птицо, одоздо сјајних мачјих очију, а одозго брзих канџи дивљих јастребова! То они поред тебе врачају: једни кришом, напољу, а други са висине, летећи по бескрајном пространству плавог неба. Свако хоће да живи, свако треба да се храни!

Није се спасила птица од јастреба, као што се није спасила Катрја од своје судбине. На суседном имању је тако леп господин и таквим је слатким медењацима храни! Најела се Катрја тих слатких медењака – а сада јој је мука када се тога сети. Медењака је брзо понестало – господин се оженио госпођицом код које је она радила као собарица, а њој је тутнуо у завежљају две црвене хартије; њој се у очима од њих зацрвенело! Хвала и за то! Ипак неће морати да се врати у село празних руку.

Убрзо се Катрја вратила код удовице ујне која је тада, сахранивши мужа, остала сама самцијата под старе дане. Хвала ујни – није истерала Катрју, и узевши од ње новац за спрему, обећала је чак да ће јој када умре оставити своју кућу иза баште. Мада се та кућа распадала, а башта је била величине тог завежљаја, ипак је то своје окриље, своје уточиште. И птица себи гнездашце свија!

Преселила се Катрја у село. Кренуле су гласине о њој; чује се смех и подсмех: корисна је у граду храна, ено како се угојене оданде враћају! Слушала је то Катрја и ћутала, обмотала је несрећу тешким јармом туге и душа јој је одумирала. Све што је у њеном срцу било живо скаменило се, све што је у души било добро, изгорело је. Остала је туга и сузе и … Пилипко се појавио за утеху!

Пилипко ју је заиста утешио. Није било лепог имена које му она није додељивала, није било тих утешних речи којима га она не би називала! Ноћу не спава, њега гледа, дању срце за њим обамире када је посао од њега одвоји на тренутак. Нема за њу среће ни мира као поред њега. Нека зли језици причају шта хоће: уста људима не можеш затворити и колико год да слушаш нећеш се наслушати. А о н а, мала беба, једина је на свету утеха и нада!

Пољубила је и ујна мало унуче. Мирно и утешно оно је постало забава старој баки! На смену су га једна за другом узимале на руке, носиле га, забављајући га, саме су се забављале.

Ето под таквим надзором је и растао Пилипко, подизао се на ноге и постао је маза своја и туђа. Угледавши га, човек се заустави, погледа на то лепо господско лишце, ведре плаве очице и косицу белу и меку као лан,. „Леп градски сувенирчић, нема шта“ – помисли. А жене како дохвате Пилипка, тако га из руку не испуштају: једна га улови, а друга и своје руке подмеће, како би га преузела.

Пилипко би сасвим добро живео, када би имао шта да једе колико хоће. А овако често мора само сувим хлебом да се дави. Још док је стара бака била жива, живели су како-тако. Катрја оде на посао – ујна је са Пилипком код куће. Сам Бог зна где је она откидала за Пилипка комадић меканог хлеба или окрајак кифле! А када је старица отишла на онај свет, и за Пилипка и за Катрју је у свему постало горе. Он сам код куће гладан и и у хладноћи тугује, а она на послу код туђина срцем за њим обамире.

Није се задржавала Катрја да прелети брзом мишљу дугу и плодну њиву своје несреће и поново се нашла у хладној кући, у тесном кутку на пећи, заједно са својим Пилипком који се сутра спремао да иде код крсног кума да посипа како би јој донео и хлеб, и кобасицу, и новац.

„Куда он да иде и у чему да иде по оваквој страшној хладноћи“ – помисли Катрја. А како ће заиста њој сутра бити? Шта ће му сутра дати да поједе? Чиме ће она у кући да потпали? Или је то света земља раније залиха више родила да би их било довољно? или их је мање остало? или је, можда, она тада била млађа, боље је радила, више зарађивала?

И поново је неуморна туга ухвати у свој чврст загрљај, растужи је и оптерети мајчино топло срце, загреба црвоточином по души изједеној од туге, тешким јармом обави здраву памет. Не, нема одговора, не види се светлост!

– Макар да имам нешто да продам!.. – И она се осврну око себе. Полуслепа лампа једва светли из димњака, помаже очима полуслепим од суза да сагледају сиромашну имовину. Ено, црни се одрпано круто платно, прострло се испод Пилипка уместо постеље. „Коме је оно и за шта потребно?“ Ено, малени јастук придржава његову коврџаву главицу. Он је некад био велик, од перја, али се после неколико година похабао, не може се препознати. Перја у њему, стварно, има још много: када би се растресло и разбило, било би довољно и за велики. Уместо перја могао би џак сламом да се напуни – срећник и на слами добро спава. Када би могла да га прода! Ма, коме? Када? Ено га још кожух са вуном одозго, простро се као овца. Некада су за њега давали двадесет рубаља. И сада може да се искамчи једно пет рубаља. Али како по таквој хладноћи да иде на посао без кожуха! Када би макар што пре отоплило, могла би у гуњу. Заложила би кожух. Пет рубаља је новац: од њих би једно два месеца могло да се састави, а онда ће отоплити. Или да однесе крчмару као залог? А можда ће се још нешто наћи? Лампа поче да се гаси: последња светлост у њој је догоревала. По ћошковима пећи стопили су се тмина и црни мрак. Катрја пређе руком преко дна пећи, можда ће напипати још нешто на шта је она, можда заборавила. Рука у жуљевима додирну суву глину и простења. „Не, нисам заборавила, нисам погрешила, нема више ничега!“ – помисли и погледа Пилипка. Поспано дете мирно је лежало испред ње раздрљено, разбацано. Катрја извуче испод себе други крај грубог платна и покри њиме сина, пољубивши га у затворене очи. Догорели фитиљ бљесну, зацврча, сива искрица полете увис и угаси се… У кући постаде мрачно као у гробу.

Катрја се подиже, устаде и поче да се спушта са пећи на даску, са даске доле. Ево, она босим ногама добауља по хладној подлози право до стола. Ухвативши се рукама за његов крај, она погледа у мрачни ћошак. Тамо се, ама баш ништа не види. Свеједно: она зна да је тамо икона. Одморивши се крај стола, она се одаљи за око два степена назад и поче да се крсти. Чврсто стегнувши три прста, она још јаче поче да их ставља час на чело, час на груди час на рамена. Чуло се само тихо куцкање усред тмине, и више ништа. А, ево, зачу се тешко уздисање, као да се душа одвајала од тела.

– Господе, Боже мој! – зачу се тихи глас у тмини, као да је долазио испод земље. Још се мало касније нешто помери као да паде. То је Катрја клекнула и почела да се моли наглас:

– Господе! нисам научила да ти се молим, нисам вредна својим речима да те молим… Ја не за себе… Немој мене ти да погледаш – погледај њ е г а… Дај ми савет у мојој тузи… Дај ми памети да стекнем оно што немамо! А ти, Мајко Божја, Царице Небеска! Заштитнице наша! Испуни га сваким добром, заштити га од сваког зла: од хладноће и од глади, од болести и заразе, од изненадне смрти!

Затим она, спустивши главу на хладну подлогу, ућута. Читава њега фигура је дрхтала, глава се тресла, густе сузе су текле из затворених очију.

Мада Катрја унапред поче да посипа њима за Нову годину своју срећу, ипак јој постаде мало лакше на души, када полако устаде са земље. Мада је туга гушила срце као у стиску није га кидала својим оштрим канџама! Вукући се као луда, добауља Катрја назад до даске и узвера се са даске на пећ. Напипавши сина, она га пажљиво прекрсти и на крај јастука поред његове коврџаве главице спусти своју полуделу главу.

Црна непрегледна тмина била је свуда наоколо. Напољу је хучала љутита мећава, грмела по зидовима, скакала по селу, завијала у димњацима, тутњала по прозорима. Катрја не саслуша до краја. Глава изморена од тешких мисли не издржа да се избори са слушањем, болешћу оптерећено срце пожеле одмор. Убрзо Катрју обави неми заборав, савлада дремеж, а чврст сан је огрну својим миром.

Одавно је прошла поноћ. Људи позаспаше у својим топлим окриљима; спава и дрема земља испод дубоког снега; занемоћа ветар, умори се и мећава, ућута. Не спавају само звезде на далеком небу и не спава то старо дедиште Морозенко којим је Катрја плашила свог Пилипка. Он се белим ињем лепи за дрво, глатким ледом простире себи траг по снегу, дише у ваздуху таквом хладноћом да све око њега кипти. Растрчао се, љутит, немилосрдно стеже, увија се у боловима од његове силине црна земља, тресе се на њој покривач од снега, распарчава се на комаде дебео лед изнад воде. Тиха звоњава од тога разлеже се изнад земље, шири се у хладном и густом ваздуху, а стигавши у шуму куца о свако дрво. Тамо, у његовој тамној шикари, завијају вукови. Свуда је тужно, хладно и страшно. Наоколо је тмина и непрегледна магла постаје све већа, само снег мало бљешти и звезде на високом небу постају тупе… А, ено, изронио је иза планине Волосожар (*сазвежђе Бика – прим. прев.) и почео да сија својим звездицама као да је плесао пред свитање.

У том тренутку лагано зашкрипаше врата од оставе у Катрјиној кући и ућуташе. Мало касније зашкрипаше и врата од капије, пуштајући Пилипка напоље. Огрнут у дуг мајчин гуњ, обмотан њеном црном марамом, у старим изношеним чизмама на босу ногу, са рукавицом у рукама, он, као зец, искочи из оставе и упути се право из села у шуму… Његово срце као код малене птице куца, туче, душа удара у грудима; а малене ножице – брига их што чизме нису таман – раде своје: он њима брзо крчи све испред и напред.

И како му је драго што се пробудио раније, како је весео што мајка није чула када је устао, обуо се, обукао и изашао. Када би могао тако и да се врати, да мајка још спава. Он би богате дарове ставио на сто, а сам би прилегао поред ње. Ено већ се и светлост назире, беличасте пруге се пробијају кроз смрзнута прозорска стакла у кућу. Он се прави да спава, а мајка се већ пробудила. „Синчићу! време је да устанеш“, – тихо му шапуће. А он, као да не чује, још јаче жмури својим очицама, протеже се, као да се баш и наспавао. “Гле, како је чврсто заспао, – чуди се мајка.

– Спавај, сине, спавај још мало док се не спремим“ – каже она, силазећи са пећи. „А откуд ово?!“ – узвикну мајка, угледавши на столу хлеб и кобасице. А он се шћућури, извирује иза димњака и поче да се кикоће: „Шта је било, мама, уплашио сам се вашег Морозенка!? Шта је било, уплашио сам се?“ И он истог тренутка скочи са пећи на даску, са даске доле. Мати га узе, приви уз себе. „О када би то тако испало!“ – зауставља мисао Пилипко и, ослања се на ноге, журећи у шуму.

Ево, он је отишао већ и из села, на широку равницу. Пред његовим очима непокретно стоји шума, одозго посута ињем и покривена снегом, као страшна бела планина, назире се издалека… Дуну на Пилипка слободним хладним ваздухом, уштине га за нос: кренуше сузе из очију, и малене леденице се одмах на трепавицама обесише.

– Де, де, не плаши ме: не бојим те се! – проговори Пилипко, скидајући руком леденице са очију. – То ме је мама само плашила. – И он не пође, већ брзо потрча.

Ево, он већ дотрча до шуме. Она сада није изгледала Пилипку као снежна планина већ као тамно страшило са црним квргавим ногама, белим великим рукама и огромном главом обавијеном снегом… Колико то чудовиште има ногу и руку? Не може се избројати!.. Ево, оно је једну ногу подметнуло испод Пилипкове чизме, као да се спрема да се ухвати. Пилипко се одмакну, заобиђе. Ево, другу поново подмеће, трећа из снега извирује. Ево, велика рука га ухвати за главу и одмах га целог обасу снегом. Он, као опечен, одскочи. Негде нешто удари, поче да пада као грашак. Ено, друга рука се пружа, трећа издалека на њега маше, као да упозорава: не иди даље!.. Пилипку постаде страшно; црни кругови му се појавише пред очима, на глави се коса подиже увис, као бумбари поче да му зуји у ушима. Срце само што не искочи, туче, дах остаје у грудима. Он се заустави.

– Мразе, Морозенко, – замоли он тихо. – Пусти ме код крсног кума. Ја само код њега идем да посипам и од онога што поспем половину ћу дати теби.

Недалеко од њега ћук записка, сова захука а њему се учини да се то Морозенко кикоће.

– Зар ти је мало половина, зашто се кикоћеш? Ја ћу ти све дати, све – и новац, и кобасице. Само ме пусти.

– Ху-ху-ху-у-у! – застења сова у шуми, а Пилипку се учини да то хучи Морозенко: „Нећу те пустити!“

– Гле, како си ти зао и лош! – поче да прекорава Пилипко. – И шта би ти фалило? Ја нећу твоје да узмем, већ ћу да тражим од крсног кума. Ено, мајка кука да немамо данас шта да једемо, ничим кућу да угрејемо. Пусти ме, голупчићу!

– Ха-ха-ха – ха-ха-а-а! – поново захукта сова и гласна јека те махните буке разлеже се по целој шуми.

– Ти то умеш само да се кикоћеш? – узвикну Пилипко. – Не бојим те се! – и подигавши песнице он крену напред.

Тако цвркуће и скаче врабац испред мачка који је уловио врапче и чврсто га стегнувши зубима врти дугим репом и грабежљиво сија очима. Јој, чувај се малени врапчићу тог препреденог вртења и грабежљивог сијања! Брзо лети у своје гнездашце да оплакујеш своју несрећу са својом другом. Чувај се и ти, малени Пилипко, свог љутог непријатеља са којим немаш снаге да се бориш! Брзо се врати у своје гладно и хладно окриље, где ће те рођена мајчица угрејати и побринути се за оно што ти недостаје.

Не сачува се од неочекиваности врабац, не стиже ни да завркуће последњи пут када га поклопи мачак својом оштром шапом. Не сачува се ни Пилипко од свог непријатеља који га намами у средину дубоке шуме, где је он скретао са пута и гребао се скоро до појаса дубоким наметима снега. Није бројао Пилипко колико пута је морао да падне и да накупи снега не само у чизме, већ и испод мишке и испод црне мараме на глави. Брига га! Снег он отресе и поново хрли напред; незасита страственост га тера. Шума пред њим као да расте; он је већ одавно ускочио у њу и требало је да је пређе, а ево, њој нема ни краја ни конца. Мраз га је већ више пута, као опекотина, болно уштинуо за ноге у лошим чизмама, за голе мале песнице и за бело, ружичасто лице. Не обраћа пажњу на то Пилипко, заустави се да се одмори, протрља то место где боли, дуне у мале ручице и поново брзо даље.

Ево, он изби на чисту пољану. Около ју је шума опколила, а она, чиста и бела, лежи, одмара испод хладног снега, и само звездице сијају по њој својим сиво-жућкастим искрицама. Где је то он? куда је отишао? Колико пута је лети морао да лута по шуми, а он се не сећа такве пољане. Да није ово, можда, Морозенкова лепо сређена соба? Да ли ју је он због себе средио тако уредно, чисто? Около је оградио високим дрвећем са коврџавим крошњама, позабадао жбунове танког лешника по маленим пољанама између дрвећа, од хладног ветра их заклања. Вероватно је то његова светла соба. Ено, испод сваког дрвета се по пању црни, то да би гости, ако наиђу, имали где да се одморе. Зашто сада никога нема? Или су били, па су се разишли, или још нису ни дошли?

– Само да седнем овде и да се одморим, – проговори гласно Пилипко. – Добро сам се задихао, пробија ме зној, сешћу и одморићу се.

Пилипко одабра најзгоднији пањ и седе на њега.

„Па, и лепо је да се седне: имам где да испружим ноге и леђима на шта да се ослоним“, – помисли Пилипко, пружајући уморне ножице и ослањајући се главом на дебело дрво.

Било му је тако добро. Није осећао хладноћу, руке и ноге су трнуле, попуштао је бол, немоћ или сан га је полако уљуљкивао…

– Одморићу се и поново ћу кренути, како бих до свитања стигао до крсног кума. Ипак ћу доказати мајци да се нисам уплашио Мраза. Он ми није страшан, мада ми је најпре било мало страшно. А сада?… не! не бојим се… није страшан.

Пилипко ућута, као да је заспао. Шта је то? Он осети, као да нешто пуче у њему; у глави поче да се врти, искрице почеше да испадају из очију, и одједном све пред њим засја.

Цела пољана плану неком сивом светлошћу. Посред тог сивог сјаја почеше да се крећу пахуље, почеше да се подижу, да устају. Како су оне малене, нежне и беле! Лишце им је као зрно мака, саме су величине грашка, а ручице и ножице танке, као влас.

– Треба да се одмарамо! – забрујаше. – Убрзо ће свитање, доћи ће наш деда. Хајде да се прошетамо и у дугој лози да се поиграмо! – И почеше да устају једна до друге леђима.

– Заједно! – неко повика.

Руке се испреплеташе, задње се савише и предње подигоше увис; затим се предње повише, подижући задње – и поче, поче. Све наоколо поче да се окреће као точак! „И како су брзе!“ – помисли Пилипко.

– Доста! угрејале смо се! – неко повика. – Хајде да плешемо, да нашег госта задивимо!

– Ког?

– Малог дечка који је ишао код крсног кума да посипа и сео код нас на пањ да се одмори.

Ха-ха-ха! Ха-ха-ха!

Када бисмо имале младожењу…

Малецког, маленог,

Момчића младог!

„Гле, још се и ругају!“ – мисли Пилипко. А оне га, као рој, опколише! Врте се, као да се мећава подигла.

– Штета што нема музике! – поново чује Пилипко. – Куда се, дођавола, део наш музичар? Изгледа се добро запио, дочекујући Нову годину, и легао је у дупљу да се одмори. Хајде да га пробудимо. Докле ће он, вражја пијаница, чврсто да спава!

Неколико парова крену напред до дупљастог храста. Завртеше се изнад дупље и изненада у њему и нестадоше. А оне које остадоше поред Пилипка, запеваше:

Устај, устај, пијанице!

Доста си спавао.

Засвирај нам на виолини,

Дај да заплешемо.

Изненада се из дупље појави црни цврчак, зевајући широм отворених уста и чешући ногом главу.

– Отрезни се, пијанице! Ух, како му се спава! – вичу му пахуље.

– Пијанице! – одбруси црчак. – Какав сам ја пијаница? Ви сте ме напијале, или шта?

– А због чега спаваш?

– Због чега? Приспавало ми се!

– Знамо ми зашто ти се приспавало. Целу ноћ си код попа пио, попову ћерку си увесељавао. Отрезни се и свирај брзо!

– Код попа су и без мене били његови музичари. Удаје ћерку после Јовандана, зато се тамо толико гостију скупило да се никако не може пробити. Целу ноћ су пили. Музика се утишава, а сви плешу.

– Ево, и ти нама засвирај, да и ми заплешемо.

– А платићете ми?

– Платићемо.

– Колико?

– Са ињем је водица тврда.

– Подавите се ви њом! – узвикну цврчак, пљунувши.

– Де, доста, не јогуни се и брзо се разбуди. Јер кад се врати наш деда Морозенко, видећемо чија мајка црну вуну преде!

– Ви сте тако и навикле да све говорите деди!.. Брбљуше! Престаните, свираћу.

И, надувши се, он поче:

Цвр, цвр!

Када би било топле пећнице

И врућег проса,

Ја бих и досад спавао!

А овде ми је хладно,

Живим гладан.

Бррр!

Треба да обучем кожух.

И цврчак брзо скочи у дупљу. Све пахуље се закикоташе.

– Гледај, каквих ту има чудеса! – изговори или помисли Пилипко.

– Видећеш још боља! – неко му одговори.

То одмах нешто као да запискута! Високо и гласно зацвиле, као да неко поче да свира у малу фрулу:

То наша мећава ходи

И музичаре са собом води! –

повикаше заједно пахуље и завртеше се насред пољане. Заљуљаше се гранчице на високом дрвету и почеше да отресају са себе иње. То није иње, то једва приметни бели голи дечкићи падаше са гранчица, и сваки, ухвативши за руку пахуљу, поче поред пахуља да се врти и да игра хопак (* украјински народни плес – прим. прев.). Пахуље, попевши се на прстиће, ситно удараше ногама; суво лишће на лешнику се надувавало, брујало, дрхтало; лешник о лешник се трљао, шкрипао, а ветар је између гранчица тако завијао да је Пилипку у ушима пиштало. Пахуље су се вртеле са ињем, окупљале се на гомилу, и та гомила је расла, повећавала се, и као стуб се подизала увис.

Мећаво! Мећаво!

Наша драга мећаво!

Дођи код нас

Да нам улепшаш час! –

све наоколо је пиштало, вриштало, цвилело.

Ево појави се и Мећава. Дебела и округла као добар пласт, она се негде иза дрвета појави, и ухвативши се за врхове гранчица тврдим великим рукама, поче да се спушта насред пољане. Дебеле, као вреће њене ноге су се на ветру љуљале, снежна одећа се на њој вртела, шуштала, а чупава глава на све стране се вијорила.

– Помозите! Помозите!.. Придржите да не паднем ја, дешава се, и да се не повредим, – дубоким промуклим гласом повика Мећава.

Пахуље се са ињем још више завртеше, подижући се као стуб увис, и тај стуб подметнуше испод Мећаве.

– Ху-у! Уморих се! – рече Мећава и низ стуб поче да се спушта на пољану.

– Ху-ху-у-у! – повика Мећава, и све око ње се заврте.

Пилипку се затамни у очима, заврте му се у глави, у ушима му је звонило као у звону, мисли почеше да бледе, нестају. Њега нешто њише, љуља.

Спавај, спавај, мој синчићу,

Малено дете! –

чује он, као кроз сан, нечији драг глас. То мајка изнад њега пева успаванку или неко други? Не, није то мамин глас, то се неко други над њим нагнуо. „Зашто је постало тако тесно? Ко то на мене таквом хладноћом дише? – мути се Пилипку у глави. – Јеси ли то ти, деда Мразе? јесу ли то твоји лоши поступци?“.

– За срећу, за здравље, за Нову годину!..

Запишта Пилипку у ушима, хиљаду свећа засветле у очима, и он угледа деду Морозенка. Огромна, као казан за ракију, његова глава је била прекривена целим нарамком белог снега, дуга као жарач, брада исплетена од дебелих оштрица леда; дебеле накострешене обрве густо су покривене белим ињем, а сиво-зелене очи, као Волосожари, сијају хладном сјајем. Полако се он нагну изнад Пилипка, погледа, као да ужива, његово бело лишце, мирно и, засветлевши грабежљивим очима, приљуби на још топла Пилипкова усташца своја хладно-врела уста. Не уздахну Пилипко, не стресе се!.. Све у њему и око њега се утиша, прекри се тамним хладним спокојем…

Већ се бела светлост надвијала над земљом; сунце је смислило да устане и послало је испред себе два црвена стуба. Стоје они на крају неба, подигоше се високо увис, бујају својом црвеном светлошћу, проричу људима нешто лоше за данас…

За срећу, за здравље, за Нову годину!

Роди, Боже, жито, пшеницу и сваку житарицу, –

зачу Катрја кроз сан.

Она се тргну, отвори очи и не схвати. Где је лежао Пилипко био је само његов траг: црно исцепано платно, скаменио се изгужвани јастук.

Она истог трена скочи са пећи доле и виде групу оних који посипају који су се гомилали поред прага.

– Јесте ли видели Пилипка? – пита.

– Не… – збунише се они.

– Боже мој, Боже! – удари се у груди Катрја. – Он се ипак није уплашио, није послушао – отишао је!

И огрнувши кожух, као луда појури из куће. Дечкићи мало постојаше, и зачуђени кренуше даље.

– А куда ћеш? Куда тако журиш? – довикивали су јој из дворишта сељани, чудећи се што Катрја тако рано и тако брзо јури улицом.

Није чула она та питања, није чак ни видела ништа пред собом, сем Пилипка.

– Пилипко!.. сине мој!.. синчићу!.. И куда си кренуо по оваквој страшној зими?.. Куда си ти пошао по таквој махнитој хладноћи?.. – викала је у трку, мислећи да ће та вика пре ње стићи до сина, да ће му јавити да за њим лети његова мајка!

Ветар задува према њој и врати назад Катрјино лудачко јаукање.

Не досегавши виком, она надокнађиваше трком. Она је тако јурила да је замрзла земља брујала испод ње! У грудима јој се ледио дах, срце је тукло као да ће да искочи, а она је летела! Она ни на шта није обраћала пажњу. Зар она дише за себе? Зар срце лупа због ње? Зар није све једно шта ће се десити ако њ е г а не буде на свету? И зашто она није птица? Зашто јој нису израсла крила? Она би као стрела полетела за њим, пала би као јаребица тамо где би га срела, као сиви орао би га придржала на своја крила и одмах кући појурила!.. Али не! Нема она крила, Бог јој није дао да лети. Нека уместо свега пате ноге!

И Катрја није жалила своје ноге: колико је имала даха, јурила је, спотицала се о испупчења, падала у високе наносе снега и израњавши, поново је летела све даље и даље.

Ево, већ је поред шуме. Ево и у шуму утрчава. Утабанан пут води право. А чији ово траг скреће улево? На чистом снегу је свеж траг мале ноге. Катрја, као укопана, стаде. „Није ли ово Пилипчиков траг? Скренуо је ноћу с пута? – удари Катрји у главу. – Па, није ли то, Господе? – крикну она, не знајући шта да ради: да ли да иде путем, или да крене за трагом? – А можда је он даље наишао на пут? Идем по трагу“, – помисли Катрја и као пијана, тетурајући се, полако крену по свежем снегу у дубину шуме.

Светло сунце поче да се подиже негде далеко иза шуме, и његова црвена светлост падала је у шуми по снегу, а на гранама прекривеним ињем скакали су његови светли зраци, осветљавајући час жуто-зеленим, час црвено-плавим искрицама. Као зачарани див стајала је шума, сва прекривена белим ињем, сасвим покривена и прожета сунчевим сјајем. У њој је било тихо; чини се да се хладан ваздух од страшног мраза згуснуо, ни да се помери – чисто је, провидно, мирно.

Ко би издржао да се не заустави да се наужива у тој дивној лепоти?

А Катрју баш брига за то! Није њој до тога да у нечему на свету ужива. Она ту дивну лепоту не примећује и не види. Она види само свеж траг на снегу и боји се да га не изгуби. Она се као црна утвара вуче за тим трагом, њише се час удесно, час улево, куда он скрене, њој чак не пада на памет до чега ће је он довести; она само једно жели – да што брже, што пре нађе свог Пилипка!

Ено, траг се прекида право код жбуна лешника. Не, није он пошао ка жбуну, већ је скренуо иза жбуна. Опијена Катрја скреће за њим и нашла се насред омање округле пољане.

Њено брзо око не погреши, одмах угледа оно што Катрји треба, и она, као стрела, полете ка пању на ком је седео Пилипко, наслонивши се главом на дрво.

– Пилипко!.. Синчићу мој! – као луда викну и ухвати га.

Врела ватра не би опекла тако болно њене руке, као што их опече хладно Пилипково тело!

Катрји пред очима поче да се дими, запече је поред срца, заврте јој се у глави. Нека нејасна мисао појави јој се у глави, прелете преко врућег мозга и тамо се забоде.

Катрја одмах леже поред сина и више се није дизала. Њој се од превеликог узбуђења кидало срце.

Тек трећег дана кренуше сељани да траже Катрју и нађоше је већ залеђену поред смрзнутог сина.

– Ево како је учињено! Није залуд сунце свих ових дана такве стубове постављало, – говорио је стари деда, гледајући хладне лешеве. – Штета младе снаге; угушио је мраз.

– И боље! – одговори Катрјин блиски комшија, човек висок и сув као даска. – Да није угушио мраз, глад би је изјела!

– А дечкић? Како је то било забавно дете! – поново каже деда.

– Не жалите, деда, малог: раније је умро, мање ће несреће доживети! – једно те исто дроби Катрјин комшија.

Људи само тешко уздахнуше и прекрстише се.

Није ли то због лудачких речи Катрјиног комшије?

1885.

О аутору

Остави коментар

*

3 × five =

captcha *