define('WP_CACHE', true); Украјинистика | Група за украјински језик и књижевност Филолошки факултет у Београду » Моја годишња доба
06
феб
2011

Моја годишња доба

Comments : 0

 

Васиљ Габор

„Моја годишња доба“

 

Зима је –  и први снег,  сваке године,  као празник, –  први и нови,  али у њему стално живе сећања на прошле снегове.  И пријатно је да обичне природне појаве и промене истовремено постају и догађаји за душу,  за које није веома дарежљив наш живот, а често чак пролази без њих. А ти си се навикао да, ма где да луташ, добијеш радост и уживање од обичног посматрања природе која те окружује. За тебе су догађаји постали и сусрети са друговима, а међу њима има и много писаца прошлих векова. Они те често подржавају и јачају твој дух.  И ти разумеш да и даље најважније питање у овом животу остаје једно: да ли је човек срећан или не? И како да се постигне истинска срећа – душевним миром?

Зима –  то је и твој град,  са знаковима и загонетан,  изван чијих граница једноставно не мислиш о свом животу. А овај тужни Исус, који седи испод црног крста на капели Боема је центар твог града. И, чак, када би капела са тужним Исусом била у предграђу, за тебе би баш тамо и био његов центар. Капела,  породична крипта Боема,  даје за живот,  за хлеб насушни,  једној од најбољих жена-прозаиста твоје генерације, Галини Пагатјук, она ради ту, и ти понекад свраћаш код ње, како бисте разменили реч-две или да је позовеш на кафу. И тада Гаља затвара капелу,  као сопствену душу,  огромним кључем,  који као јаје јајету личи на камени кључ,  који у рукама држи свети Петар исклесан од камена,  и ви идете у најближи кафе или бар,  како бисте се угрејали,  разговарајући путем о обичним и свакодневним стварима.

Између осталог ти у пролеће највише волиш вртове. Они те привлаче тишином. Тишином која лечи. Када цветају, чини ти се да не идеш, већ да пливаш језером бело-ружичастог цвета. Ове вртове људи узимају у своје душе када одлазе на пут, како би их грејали у далеким крајевима. Шетајући бело-ружичастим вртовима, понекад мислиш да је управо на оваквом месту Бог на земљи створио парченце раја, али је притом заборави да се побрине за људе.  Јер овде они посебно тешко раде и муче се,  и немају увек времена чак ни да погледају лепоту коју је Он створио.  Мада,  ако ћемо да будемо искрени до краја,  то је све тако како и треба да буде:  људи су на овој земљи, као протерани из раја Адам и Ева,  приморани да у зноју чела свог стичу хлеб насушни.

Ипак Бог је и даље милостив према њима.  Он им шаље лепоту,  како не би само подсећао на рајски врт из кога су били протерани њихови прапреци и у ком не може свако да се нађе после живота, али и да дозволи да макар на земљи у њега сви уђу – и праведници и грешници.

Када се ти нађеш у мору бело-ружичастог цвета, одмах заборављаш на свакакве лоше ствари, неправде и несреће, а твоја душа се умирује и испуњава топлином. А једном си вртом ишао кроз шумске јагоде по росној трави и мислио си како чудно Бог искушава људе на овом свету.  Он шаље људима различите несреће и немаштине, како би, побеђујући их, јачали своје душе. А добром као да искушава, јер када њим испробава људе –  они веома често не издрже ту,  на први поглед, лаку,  али заиста најтежу проверу у животу.

Пролеће је – и као жена. Ти се пробијаш до ње, жељне, ипак она је недостижна. Али ти и даље машташ о њој, и у пустоши твоје свести израњава њено огољено тело које искушава, она те мами и зове себи, као оаза, и ти идеш и машташ како ћеш једном неизоставно успети и тада ћеш приљубити жељна уста на влажна женска уста, како ћеш миловати њен танак врат,  глатка рамена и удубљење међу прсима,  и како ћеш их касније љубити,  слободно се подижући на њихов врх,  налик на конус,  ипак…  ипак је ова жена тако далеко од тебе, као небо, и ти можеш само са удаљености, са тугом да је гледаш и да гориш од очајања и безнађа.

А лето – то је море. А прошле године су били Ками и море – уживање о коме чак ниси ни маштао.  Читао си и изнова читао  „Кугу“  и одједном те је тако снажно изненадила сцена ноћног купања двојице пријатеља за време куге, да си и сам, обзиром да имаш скоро четрдесет година, и ниси научио да пливаш,  због тога осетио страшну непријатност,  неочекивано,  трећег дана боравка на мору,  запливао си наспрам таласа.

Незграпно и полако, али си запливао. Пре тога је обала мора била стрма и то је такође помогло,  јер се ниси плашио да ћеш се удавити.  И полако си се сваког дана купао, уживао у води, а када је било вруће – у прози Камија, гледању мора и црној кафи без шећера.

Сцена ноћног купања људи који су се на тренутак нашли ван граница града у коме је куга, у слободној води, подсетила те је и на нашу тужну стварност. Јер си се и ти, пошто живиш у земљи зараженој кугом, неочекивано крајем другог миленијума са породицом нашао на мору, и ви сте заборавили на све на свету и на неколико дана сте се осетили слободнима. На неколико, јер си убрзо почео да се присећаш пријатеља који су остали у лудници, и осетио горки укус не само црне кафе, већ и мора и прозе Камија.

Живели сте у маленом дрвеном бунгалову  (испред њега су расла два дрвета кајсије) на самој обали, и могао си да лежиш или седиш, али да стално видиш море и да слушаш шум његових таласа.

Једном лети,  када је изнад главе висило врело сунце,  нашао си се у врту у предграђу града. Већ одавно ниси видео такав запуштени врт. Обрасао травом, жбуњем и купином,  са гранама на дрвећу које су се одоздо осушиле, он је изазивао тешко осећање подивљалошћу и умирањем.  И помислио си:  не пореди се узалуд врт са људском душом.  Када само на тренутак заборављаш на њу –  њу одмах почиње да обавија паучина запуштености.

Сваки човек има своје омиљено годишње доба, јесен је твоје, мада је и испуњена тугом и потпуним гашењем. Јесење време за тебе губи ток, оно се полако стеже и само једва приметни блесци – или је то дување ветра, или далека људска појава, која ће прећи улицу, – још говоре о његовом постојању.

Стари родитељи све чешће разговарају о смрти. Из тамне ноћи измили хладноћа, падају кише, и ти тражиш топлину и склониште поред ватре. А мама се жали да је боле очи,  и све намерава да окречи кућу до Божићних празника,  јер неће да после њене смрти људи виде стан прљав од дима.

И управо у јесен, када тужно за прозором бруји ноћни ветар, а на небу смрзнуто виси месец,  блед,  као лице мртваца,  често се сећаш речи које си негде чуо, као са другог света: „Све треба праштати. Људски живот није вечан“.

 

превела Тања Гае

 

О аутору

Остави коментар

*

2 × one =

captcha *