define('WP_CACHE', true); Украјинистика | Група за украјински језик и књижевност Филолошки факултет у Београду » Приручни водич за рецепцију украјинске поезије
10
мар
2012

Приручни водич за рецепцију украјинске поезије

Comments : 0

(Излагање на промоцији Антологије украјинске поезије 16.-20. века, у Културном центру Београда 15. маја 2002. године)

Људмила Поповић

У уводној речи у име издавача колега Слободан Наградић, председник Српско-украјинског друштва Републике Српске, настојао је да дочара читаоцу пут којим је Антологија украјинске поезије 16-20. века дошла до њега. Међутим, прича има своју предисторију, сазнање о којој желела бих да поделим са вама. Почетком деведесетих година, када сам тек почела да радим као асистент на Филолошком факултету у Београду, на предмету „Украјински језик“, формирано је Српско-украјинско друштво, чији је први председник био академик Милорад Павић.

Потпредседник Друштва, а у периоду од 1993. до 1997. године, и његов председник био је проф. Миодраг Сибиновић, истакнути слависта и преводилац. После бројних књига превода из руске поезије, проф.Сибиновић је управо био објавио Антологију белоруске поезије коју је приредио Иван Чарота. Ослањајући се на своје искуство проф.Сибиновић је предложио да у издању исте куће – „Српске књижевне задруге“, појави и Антологија украјинске поезије. Том приликом он ми је показао преводе песама украјинских песника које је, по његовим речима, случајно добио од неког заљубљеника у украјинску поезију за време свог студијског боравка у Москви. Биле су то песме тзв. песника-шездесетника, припадника уметничког покрета у Украјини шездесетих година овог века, међу којима се посебно издвајала истанчаним лиризмом песма Ивана Драча Ждребе. Будући по природи скептична према превођеној књижевности, што је плод упознавања са Шекспиром у оригиналу после дугих година читања његове поезије у преводу, запањила сам се колико превод једне песме може да дочара лепоту оригинала. Тај пример је радикално променио мој однос према превођењу поезије, чак је подстакао да се и сама латим тог изазова, додуше увек уз ограду да је у питању експеримент. Схватила сам да класична поштапалица преводилаца „Превод је као жена, или је леп или је веран“ не стоји, када је овај превод у питању: Ждребе је било и подједнако лепо као и његов оригинал Лоша.

Тако је присутан овде песник Иван Драч својом песмом индиректно подстакао идеју о стварању Антологије, а директни узрок њеног настајања била је лепота и елегантност превода проф. Сибиновића. Рад на антологији је почео 1993. године, први преводи су били објављени у часопису Савременик плус заједно са пропратним есејима присутних овде аутора. У међувремену се „Српска књижевна задруга“ нашла у материјалним тешкоћама, што је узроковало потрагу за новим издавачем која се ефикасно завршила тек након шест година, после договора са представницима Српско-украјинског друштва из Бање Луке. Даљи ток догађаја можете сазнати из уводне речи Антологији госп.Слободана Наградића. У сваком случају, управо господи Слободану Наградићу и Ивану Фигуреку можемо да захвалимо на томе што је овај плод деценијског заједничког рада угледао светлост дана.

Сада неколико речи о избору представљених у антологији песама. Сматрам да не постоји савршен избор, сваком може да се закине на једностраности, субјективности или непотпуности. Стога бих желела да кажем нешто о природи овог приређивања не зато да бих се оградила од евентуалних пропуста, већ да бих поштованим читаоцима пружила својеврстан кључ за читање – имплицитни код који спаја већину заступљених песама. 
Веселовски је својевремено истакао да се свака поетска епоха окреће у у оквирима старих икона, „само испуњавајући их оним новим схватањем живота које и чини њен напредак у односу на прошлост“. Говорећи у предговору Антологији о томе да развој украјинске књижевности подсећа на спирално кретање, заправо сам истакла појединачну манифестацију кретања целокупне светске културне историје. Међутим, специфичност украјинског културног спиралног кретања назире се у томе да су у њему методички доследно изостајале читаве карике. Такав недостатак се према принципу парадокса претворио у предност украјинске културе, јер је сваки нов вијутак почињао са новим неочекивано снажним интензитетом, који је у украјинском друштву био сваки пут препознат као препород. Задатак приређивача сам видела у дочаравању слике тог спирално-еруптивног кретања и у разоткривању доминантних тенденција поетике сваког појединачног раздобља уз наглашавање својеврсне константе украјинске културе – оригиналног споја народних традиција са тежњом ка асимилацији модерних тенденција свог времена. Такав се спој од стране појединих истраживача препознаје као пут поетике између „истока и запада“, условљен геополитиком украјинског поднебља.

Први пут ова синтеза је постигнута у барокно доба, када је успостављена једна од првих универзалија украјинског књижевног барока – концепт „безначелности истине“. У питању је доктрина украјинског барокног филозофа Григорија Сковороде која је допринела померању вековне опозиције између античке филозофске мисли и хришћанске вере путем њиховог радикалног поистовећивања. Померањем опозиције „Атина –Јерусалим“ у украјинској барокној култури створено је тло за прихватање западних тенденција и стварање новог књижевног рода – световне поезије. Управо зато Антологија почиње барокним остварењима која припадају златном добу украјинске књижевности са свестрано надареним песницима – филозофима, филолозима, проповедницима, када се песничка реч дубински изједначавала са реторичком и филозофском као репрезентација одређеног когнитивног модела. Управо то доба је допринело појави феномена Теофана Прокоповича или Григорија Сковороде за које су књижевност и филозофија биле синтетички спојене.

У односу на барокно раздобље украјинске културе свако ново доба је само покушај да се у новој равни успостави равнотежа разностране испуњености овог жанра. Враћање „златном добу“ украјинске културе огледа се у понављању модела синтезе националног и западног, као и у потрази за експерименталним изразом који ће отуђити поетско ткиво текста и нагнати реципијента на филозофско осмишљавање постојања. 
На овај код приређивача Антологије упућује и слика Едварда Козака „Украјина“ на насловној страни Антологије. Припадник истакнуте сликарске школе Олексе Новакивског Едвард Козак на позадини украјинских традиционалних симбола – жутог класја и плаветног неба сместио фигурицу жене-сунцокрета са нимбом светице која одолева ветровима. Симболика у традицији византијско-барокне иконографије, спојена са новом техником и импресионистичким поступком, дочарава синтезу националног и модерних западних токова са почетка 20.века, по чему је иначе била позната школа Новакивског. 
Испуњен новим садржајем необарокни успон огледа се у украјинској поезији и у доба романтизма, и у епоху модернизма са почетка века, и у препороду шездесетих, и у постмодерним трагањима наших савременика: постмодернистичка интертекстуалност, примат уметничке форме, експеримент у нарацији, када се читаоцу препушта могућност да постане коаутор дела и да сам изабере свој начин читања дела, као у куриозним песмама-раковима и лавиринтима барокних песника. 
Стога се у Антологији посебно издвајају три етапе у развоју украјинске поезије – барокно, романтичарско, модернистичко. Постмодерно песништво, посведочено у појединим збиркама украјинских песника 90-х година, рецимо В. Велша и Р. Ренера „Нова дегенерација“ (1992), сведоче о томе да ова рефлексија агностицизма у области уметности – која сама себе пориче умишљеним скупом духовних вредности, некако стоји по страни доминантних кретања украјинске поезије, тренутно занесене авангардним експериментима, који уместо постмодернистичког цитирања књижевног дискурса нуде такмичење са старим и новим књижевним митовима, а често и његово разарање.
Наравно, поетика сваког од заступљених песника не може да се уклопи у Прокрустово ложе књижевних праваца и доминантних тенденција, као што рече песник Иван Драч:“ За уметника не постоје круте форме. Он сам је норма, сам у своме стилу…“ Најбоља је потврда за то поезија Тараса Шевченка која се не уклапа ни у један од књижевних праваца, а њен феномен и утицај на реципијента може се објаснити митотворачком природом, покретањем одређених архетипова који надражују подсвесно сваког Украјинца, независно од његових књижевних укуса и приоритета.

На крају Антологије нашла се песма младог и релативно мало афирмисаног песника Бориса Шчавурског Касни барок која својим насловом и тематиком катафорички упућује на песме са почетка Антологије и имплицитно дочарава концепцију приређивача.

Парафразирајући речи савременог грузијског филозофа М. К. Мамардашвилија да је свест чин спознаје, сматрамо да је поезија чин њене рецепције, а стога препуштамо Вама, нашим читаоцима, да сами успоставите средства откривања и експлоатације поетског, полазећи од субјективног денотативног простора, чији ће оквири од сада бити проширени дометима украјинске поезије.

 

О аутору

Остави коментар

*

sixteen + eight =

captcha *