define('WP_CACHE', true); Украјинистика | Група за украјински језик и књижевност Филолошки факултет у Београду » Систематизација као начин спознаје савремене украјинске књижевности
10
мар
2012

Систематизација као начин спознаје савремене украјинске књижевности

Comments : 0

(Излагање на промоцији часописа за књижевност и културу Градина у Културном центру града Ниша 22. октобра 2002. године)

Људмила Поповић

Савремену украјинску књижевност сасвим условно, као што то увек бива, када се тежи да се у оквир система укалупи виталан скуп креативних појава, везују за период од 80. – 90. година прошлог века до актуелног тренутка, при чему се у таквој периодизацији не полази од искључиво стилско-естетских токова, већ од друштвених промена које су условиле промене у критеријумима вредновања естетских појава и оријентација.

Период 80-90. година 20. века донео је кардиналне промене у украјинско друштво, које се суочило са неопходношћу успостављања новог система вредности. Историја која је одлазила, носила је са собом старе митове, а књижевност веома оштро реагује на такав процес. Естетски систем соцреализма почео је да губи своју идејно-друштвену виталност и овај период, који још увек траје, одликује се целовитошћу на плану његове процесуалности. Његово трајно обележје је одумирање соцреализма. Такво одумирање, које је нашло свој одраз у уметности, представља својеврсну границу која омогућава да се говори о механичкој подели на „пре“ и „после“, а не о природној подели на „унутра“ и „изван“. То јест, независно од времена у ком је настало, књижевно дело се валоризује у оквиру тог система вредности. Ради се о естетској процени, јер већина онога што је настало деведесетих година представља идејно-тематски плод истог соцреализма, његов накарадан одраз са промењеним половима. Ништа вредно таква преоријентација у књижевност није донела.

Са друге стране, често долази до поистовећивања целокупног опуса књижевника са појединим њиховим делима, насталим под утицајем околности, продукованим на захтев свог времена. Колико је бесмислено једно и друго можемо илустровати на примеру савременог украјинског књижевника, представника старије генерације тзв. традиционалистичког писма Олесја Хончара. У последње време његов се опус често поистовећује са једним романом „Стегоноше“, који говори о победничком походу Црвене Армије кроз Европу уочи завршетка Другог светског рата. Роман је био чак преведен и на српски језик.(Један од малобројних преведених романа одсликава структуру литерарног избора преводилаца у тадашњој СФРЈ). Као учесник рата, Хончар је имао право да напише такво дело, иако његова уметничка вредност је у многоме дискутабилна. Међутим, у другим својим делима, пре свега у романима Тронка, Саборна црква, Хончар моделира посебни хронотоп украјинског села, попут Фокнерове Јокнапатофе, у којем су сконцентрисани и актуелизовани сви проблеми са којима се суочава човечанство у другој половини 20. века. Његов универзализам долази до изражаја у украјинској књижевности упоредо са сличном тематиком у делима Распутина и отприлике истовремено са популарношћу великог представника киргиске и руске књижевности Чингиса Ајтматова чији су романи Плаха и Дуже од века траје дан освојили читалачку јавност некадашњег Совјетског Савеза 80-х година 20.века. Али Хончар је, за разлику од Ајтматова, писао на украјинском.

У оквир традиционалистичког естетско-стилског тока сврставају и многе друге истакнуте прозне писце, попут Валерија Шевчука, Володимира Дрозда, Хрихорија Тјутјуника, Володимира Јаворивског и др. Међутим, условност његовог издвајања је, наравно, очигледна, јер је њихово стваралаштво маркирано значајним разликама. Међу њима желела бих посебно да издвојим опус Валерија Шевчука којем, по мом мишљењу тек предстоји да освоји српског читаоца. Проучавалац украјинске барокне културе, Шевчук ствара свој сопствени стил који се дефинише као магијски реализам или „химерна проза“ или је ближе одређен појмом етнографски романтизам уз широко коришћење елемената експресионизма и симболизма, а састоји се у преплитању магијског и митолошког, реалног и имагинарног што је, иначе, обележје концепта барокног човека. У антолошком роману-балади „Дом на брду“ Шевчук ствара свој индивидуални мит Украјине у традицији највећих украјинских књижевника од Шевченка и надаље. У том миту времепростор украјинског националног бића је приказан у облику згуснутих концентричних кругова око симболичног дома на брду у којем живе само жене. Постоји два типа мушкараца који долазе у тај дом: једни се као птице спуштају са неба и не задржавају се дуго. Од њих се рађају дечаци немирног духа који напуштају свој дом у потрази за делом свог бића расутог у универзуму. По правилу они се на крају попут јунака Стефаникове новеле Пут враћају у свој дом као у мајчину утробу, да умру у њему. Друга врста мушкараца пењу се на брдо одоздо и обавезно моле једну од жена да се напију воде из бунара. Они остају у кући и од њих се рађају дечаци који остају у свом завичају да би њихова душа, немирна и тужна, лутала у имагинарним просторима. Други део романа представљају фантастичне приче из пера старца који је целог живота спознавао себе са дистанце своје судбине и ишао у замишљени свет, корачајући у сусрет самом себи. Очигледна цикличност времепростора и низање мотива који су у функцији разоткривања митолошког простора вечитог скитнице у потрази за истином дочарани су кроз култивисано сложено пластично писмо. 
Остале естетско-стилске токове украјинске књижевности можемо одредити као модернизам, авангарду и постмодернизам. Сва три представљају опозицију у односу на традиционалистичко писмо. Основна црта украјинских модерниста, који доминирају пре свега у поезији (Херасимјук, Кордун, Холоборођко, Воробјов, Римарук, Махно и други, дакле песници Кијевске школе и такозвани песници осамдесетих и деведесетих) је филозофска дубина и стилска разноликост, као и формирање, а донекле и уобличавање, оригиналних модела у осмишљавању стварности – од етнографизма Хрихорија Холоборођка, преко фантазама Виктора Кордуна до биологизма Васиља Махна. Модерна украјинска поезија има пре свега еуристичку димензију, вертикалну, са већим присуством Апсолутног, за разлику од традиционалистичке хоризонталне разуђености.

Током 20. века једним од саставних делова напретка европске књижевности била је авангарда као реакција на закрченост књижевности и живота старим формама и садржајима. У западноевропској књижевности авангарда се после таласа 20. година поново активира 60-их; у украјинској и руској књижевности – 80-90-их. Програмска оријентација авангарде је њена агресивност према традицији ван које она апсолутно губи сваки смисао. Авангардна књижевност увек остаје у том тренутку историје, у ком је настала, т.ј. у ком је била иницирана као реакција. Улога авангарде је негација, а не стварање естетских вредности, самим тим авангарда садржи у себи клицу самодеструктивног. Као антиестетска структура она тежи нивелисању очигледних идејно-естетских таутологија кроз њихово приземно-иронијско тумачење или максималну експлоатисаност. У таквом светлу можемо сагледати стваралаштво многих украјинских авангардних група од Бу-Ба-Бу (поезија и проза Ирванца, Неборака) преко Нестале плакете (деструкција дискурса Ј. Позајака) до ЛУГОСАД (заменичке варијације Лучука), као и усамљених револвераша „на бојном пољу“ авангарде попут В. Цибуљка.
И најзад, постмодернистички правац, заступљен пре свега у прозном стваралаштву Ј. Андруховича, Ј. Ибздрика, феминистичкој прози О. Забужко и њихових бројних следбеника. Овај ток украјинске књижевности се одређује кроз дезинтегрисаност концепције универзума која се огледа у одговарајућој деконструкцији писма. Али ту је и идејно-естетски плурализам, синкретичност морално-филозофских стања и, одговарајуће, стила. Прози Андруховича својствен је карневалски хронотоп у којем се поново са позиције ироничне дистанце ревалоризују све похабане вредности од надувеног лажног патриотизма до преексплоатисаног мита о вечитој уклетости украјинског народа. Ток свести Ибздрика ошамути непосвећеног читаоца количином интертекстуалних алузија и имагинарним скупом антивредности који пориче све па и сам себе, али је веома привлачан у погледу необичности стила блиског култивисаној неповезаности говора психичких болесника који уочавају повезаност ствари тамо, где их здрав разум никад не би потражио.

Традиција украјинске књижевне критике подразумева систематизацију разноликог књижевног живота по принципу хронолошког оквира (отуд издвајање чувеног препорода шездесетих и „шездесетника“, затим генерације „седамдесетих“, „осамдесетих“, док је, рецимо, назив антологије модерне украјинске поезије коју је приредио В.Махно добила назив „деведесетници“). Темељном анализом таквих периодизација долази се до схватања њене апсурдности, јер једна деценија представља сувише релативан оквир за стилско шаренило и богату палету идиолеката њених представника. Ако је генерација шездесетих, у коју спада и поменути Валериј Шевчук, издвојена на основу хронолошког редоследа отопљења у совјетском друштву почетком шездесетих након критике Стаљиновог култа, али и генерацију која је била убрзо затим подвргнута репресалијама, остале генерације не могу да се уоквире тако значајним временским одредницама и „укалупљују се“ у временске оквире према аналогији са поменутим идејно-естетским покретом, чији разлози не смеју бити сведени искључиво на унутрашње политичке ствари. Да се подсетимо да је управо шездесетих година доживео свој врхунац хипи покрет као реакција на нивелисање појединца у новотехничком друштву.
Други принцип издвајања књижевних токова је територијални.

У традицији украјинске књижевности он има своје историјске корене, почев од снажних импулса активизације литерарног живота у полтавском региону крајем 18. почетком 19. века, преко „златног“ 19. века у слобожанском и галицијском региону, од којих је у савременом контексту остао актуелан овај последњи. Такав регионални модел издвајања књижевних кругова апликује се и на савремени период. Од издвајања 20-40-х година прашке песничке школе (Ј. Малањук, Ј. Липа, Н. Ливицка-Холодна. Ј. Дараган, Ј. Ољжич), преко њујоршке 60-их (Б. Рубчак, Б. Бојчук, П. Килина, Ј. Тарнавски) и кијевске песничке школе (В. Кордун, В. Холоборођко, М. Герасимјук, В. Иља, М. Воробјов), актуелне тернопиљске песничке школе (група Западни ветар, В. Махно, Б. Шчавурски идр.), као и житомирске и галицијске прозне школе. У прву спадају поменути В. Шевчук, В. Медвидј, Ј. Пашковски, Ј. Худзј, М.Закусило, док у другој су Ј. Андрухович, Ј. Виниченко, В. Јешкињев, Ј. Издрик, Т. Прохасјко и други. Регионални аспект такве поделе је појачан њиховим стилско-естетским супротстављањем. Озбиљности писма представника житомирске школе, тешкој сугестивности њихових естетских препорука супротстављају се разиграност и иронија као доминантни поступак у прози галицијских писаца. Једно је неспорно: поменути књижевници заиста озбиљно утичу на савремени књижевни процес са различитих концептуалних позиција, али се овде ради управо о поменутој опозицији традиционалистичког и постмодернистичког писма, при чему унутар оба члана такве опозиције издвојени су квалитетни чиниоци који су у одређеном смислу инваријанте јединствене уметничке свести у њеном природном кретању и развоју, инваријанте које постоје у сталној природној међузависности и узајамном деловању. Механичко одвајање бар једног од саставних делова таквог модела може да унакази жив, динамички лик прозе и поезије као жанрова.
После изложеног прегледа покушаја систематизације савремених стилско-естетских токова у украјинској књижевности намеће се питање: како да ефикасно надокнадимо све што је пропуштено у превођењу из украјинске књижевности? Како да попунимо беле мрље у њеној рецепцији? Постоји неколико путева: од њене популаризације до школовања украјинистичког кадра. Један од њих је скретање пажње српских интелектуалаца на најистакнутије домете што је управо учинило уредништво цењеног књижевног часописа „Градина“ приредивши тематски прилог, посвећен украјинској књижевности. У име малобројних украјиниста у Југославији, ја им се најсрдачније на томе захваљујем и желим да истрају у својој племенитој мисији.

 

О аутору

Остави коментар

*

four × 5 =

captcha *