define('WP_CACHE', true); Украјинистика | Група за украјински језик и књижевност Филолошки факултет у Београду » Цвет јабуке
20
феб
2011

Цвет јабуке

Comments : 0

Михајло Коцјубински – „Цвет јабуке“

(превела Тања Гаев)

Сасвим сам притворио врата свог кабинета. Не могу… Кагорично не могу да чујем тај пригушени издах са шиштањем који, чини се, испуњава читаву кућу. Тамо, у жениној спаваћој соби, умире моје дете.

Ходам по свом кабинету, ходам већ трећу непроспавану ноћ, осетљив, као напрегнута харфа, чије жице брује од сваког покрета ветра. Моја лампа испод широког картонског абажура дели кућу на два спрата: горњи – таман, мрачан, тежак, доњи – обливен светлошћу, са јасним бљеском и са мрежом сенки. Намештена и недодирнута постељина на кревету посебно боде око. Иза црних прозора је свет, окупан ноћу, а моја кућа ми изгледа као кабина брода који плови некуда непознатим црним морем заједно са мном, са мојом тугом и са мојим страхом. Чудно ми је што све примећујем, иако ме је туга потпуно обузела, освојила. Чак сам, пролазећи поред стола, наместио фотографију. О! Сада је симетрично!.. А шиштање не јењава. Чујем га и кроз затворена врата. Нећу да идем у спаваћу собу. Зашто бих? И тако видим све, видим своју девојчицу, њене голе руке на ћебету; видим како се померају испод ћебета њене груди, како отвара сасушена уста и хвата ваздух. Та малена, обично тако дивља, сада грли меким ручицама врат лекара и само отвара уста. Сада је тако покорна, маченце… То ми раздире душу. Само да се што пре заврши!..

Ослушкујем. Најмањи шум или куцкање, и срце ми се стеже и обамире. Чини ми се да ће се сада десити нешто необично: кроз прозор ће улетети неко биће са великим црним крилима, пробиће се по кући сенка или ће неко изненада викнути, и прекинуће се живот. Ослушкујем. Не, кућа не спава. У њој живи нешто велико, непознато. Чујем како оно дише, уздише, како немирно туче његово срце и пулсира вена. Знам, то је узнемиреност. Она у свом загрљају држи чак кућни ваздух, и тако желим да се ослободим њеног угњетавања, да изађем из куће и да је збацим са себе!…

А ја ходам. Једнаким, одмереним кораком, кроз целу кућу, из угла у угао. Из угла у угао. Не осећам своје ноге, не управљам њима, оне ме носе саме као навијени механизам, и само моја глава, као паук паучину везе чипку мисли. Кроз прозоре гледа ноћ; бескрајно дуга, дубока, црна пространства. Негде далеко клапара клепетало ноћног стражара. Колико векова буди оно ноћну тишину својим дрвеним језиком, колико је људи, генерација надживело… Оно код мене увек изазива расположење, осећање везе са далеком прошлошћу, са животом мојих предака. Има нечег једноставног и драгог у том проговарању клепетала којим оно у тишини и празнини обећава да ће чувати мир твог сна… Зашто да ја не узмем такву ноћ за ону епизоду романа који сам започео, у којој се Кристина, напустивши свог мужа, изненада нашла из великог града у пустом месташцету? Њој се не спава. Она отвара прозор своје куће… Читаво море дрвећа је у цвату… меким црним таласима се котрља наоколо… Спава месташце, као гомила црних стена… Ни звука, ни бљеска испод облачног неба. Само мириси гуше груди и дрхти у даљини тихо клепетало као прескакање срца невидљивог дива… Како је то ново за Кристину, невиђено… Она осећа…

Испред мојих очију су нестале зелене ливаде и поново сам чуо далеко клепетало…

Прозор почиње да сиви. У кући је све исто, као и досад: исто се повија од кретања ветра жути пламен свеће, исто се њишу сенке и стоји мрак, а ипак има нечег новог. Вероватно, сиви прозор.

Ја постајем изузетно осетљив, моје очи примећују оно што раније нису виделе. Чак видим себе како ходам из угла у угао између намештаја који ми није потребан и као да није мој; видим своје срце у коме нема ни најмање несреће. Шта ћеш, ако је смрт – нека буде смрт, ако је живот – нека буде живот!..

Врата од кабинета су зашркипала, и у кућу полако улази лекар. Добри, стари друже! Само што је изашао из спаваће собе, од мог детета. Стеже ми руку и гледа ме у очи. И ја га разумем: „Нема спаса?“ – „Нема“, – говоре његове часне очи. Он није потребан и одлази, а на прагу стоји жена и кроз читаву кућу га прати погледом пуним преклињања и наде, као да он са собом носи живот наше Јеленице.

Затим она пребацује поглед на мене. Очи упаљене и тамне од бдења и бриге, сјајне и лепе од суза. Њена црна коса завезана у грубу плетеницу, тако је мека и топла. Све то ја видим. Ја све то видим. Видим њено драго заплакано лице, њен голи врат и мало раздрљене груди, одакле долази мирисна топлота младог тела, и у том тренутку, док ми лежи на грудима и тихо јеца, грлим је не само као пријатеља, већ и као привлачну жену, и као кроз сан схватам да ми у глави остаје неизговорена мисао: „Не плачи. Није све изгубљено. Још ћемо имати…“ Ах, подлост!.. Како може да се роди таква утеха уз шиштање грла пригушеног смрћу? Јеленица умире… Не, то је немогуће… То је зверски… то је бесмислено… Ко је узима? Коме је потребан њен живот?.. Ко може да источи крв мог срца, када сам ја још жив… Моју Јеленицу, моју радост, моје једино дете… Не, то је немогуће… немогуће… Ах, то је бесмислено напокон, кажем ја!..

Моја жена, узнемирена због стењања из спаваће собе, полетела је тамо, а ја се бацам по кући као рањена звер и у неуморној злоби премештам намештај и хоћу све да уништим. „То је подло, то је бесмислено“, – нешто у мени урла, и зуби шкрипе од бола скривеног у срцу. „Сто ђавола! То је насиље“ – буни се моје биће. „То је закон природе“, – нешто отпозади говори разговетно, али ја не слушам и јурим по кући. Из мојих уста спремне су да се разлегну речи грдње, и ја их изговарам, говорим наглас и сам се плашим свог гласа. Вилица ми се стеже, хладни зној облива чело… Падам у фотељу, покривам очи дланом… А-а!

Седим тако дуго.

Да ли ми се чини, или се шиштање заиста утишава? Шта је то, крај? Али жена ћути, не чује се плач. А можда јој је лакше? Можда је њој лакше, мојој девојчици? Можда ће све проћи, она ће заспати и сутра ће се њене очице смејати тати? Зар је то немогуће? Зар нисам ја сам, када сам био мали, већ умирао, чак су лекари од мене одустали, а ипак… Господе! Па постоји нека сила која се може умолити!

Шишти? Не, стварно, као да јој је лакше да дише… Када би само заспала. Када би заспала… Можда сам се ја помолио приликом опраштања са лекарем. Он не би могао да ме гледа тако смело у очи…

Изненада зверски урлик, урлик мајке, избацује ме из фотеље. Моје ноге трну, али ја летим… Јурим наслепо, све претурам, ударам рукама о врата и налећем на жену која у хистеричном нападу ломи руке… Ја све разумем… А ово је крај.

Па, са о в о м више ништа не могу да урадим, треба да умирим жену. Грлим је, тешим, говорим неке речи којима сам не верујем, и љубим хладне руке, мокре од суза. Уз помоћ Катарине, манастирских капи, пољубаца и хладне воде напокон успевам да уразумим жену и да је изведем из спаваће собе. Она више не урла, она горко, неутешно плаче. Нека се исплаче, јадница.

А ја трчим у спаваћу собу. Зашто? Откуд знам? Нешто ме вуче. Стајем на праг и гледам. Осећам да се моје лице сасушило до вилице, очи су суве и не трепћу, као да их је неко ставио у оквир рожњаче. Видим све необично јасно, као у грозници.

Насред куће, на великом брачном кревету, на белој ћебади, лежи мој слаткиш, већ поплавео. Још дише. Слабо шиштање излеће кроз сасушена уста и ситне зубиће. Видим већ стаклени поглед полузатворених очију, а моје очи, мој мозак жељно лове све детаље страшног тренутка… и све записују… И тај велики кревет са маленим телом и бојажљиво светло раног јутра које је обгрлило још сиву кућу… и на столу заборављену, неугашену свећу која кроз зелени кишобран баца мртве тонове на изглед детета… и просуту доле воду, и бљесак свеће на бочици са леком… Да не заборавим… да не заборавим ништа… ни та ребра, која са последњим удисајима час подижу, час спуштају ћебе… ни те, већ мртве, златне коврџе, расуте по јастуку, ни топао мирис тела које се хлади, који испуњава кућу… Све ће ми то послужити… једном… као материјал… ја све осећам, ја разумем, неко ми говори о овоме, неко други, ко седи у мени… Знам да то он гледа мојим очима, да то он халапљиво сећањем писца упија у себе читаву ову слику смрти у свитање живота… Ох, како ми је одвратно, како ми је страшно, како ова свест рањава моје родитељско срце… Не могу више да издржим… Напоље, напоље из куће што пре…

Цвета јабука. Сунце је већ устало и злати се ваздух. Тако је топло, тако весело. Птице цвркућу испод плавог неба. Ја махинално кидам цвет јабуке и приносим лицу цвет хладан од росе. Ружичасте латице се од грубог додира руке расипају и полако падају доле. Зар није тако било са животом мог детета?

А ипак се природа радује.

И што није могла да уради слика несреће то је изазвала радост природе. Плачем. Сузе полако капљу упоредо са латицама, а ја са тугом гледам зелену шољицу која ми не треба што ми је остала у рукама…

Не могу да се вратим у кућу и остајем у башти. Па, шта ћеш, догодило се. Чињеница. Можда јој је сада боље. Откуд ја знам?

Чињеница!.. А како је тешко да поверујем овој чињеници, да се сложим са њом. Још недавно, свега шест – не, пет дана како је она била ту, у башти, и ја сам чуо табанање њених босих ножица. Да ли сте приметили каква је то срећа слушати табанање малених босих ножица? Још недавно, једноставно, чини се, као да је било јуче, стајали смо она и ја испод наше омиљене вишње. Вишња је била сва у цвату, као букет. Држали смо се за руке, подигли главе увис и слушали како у цвету зује пчеле. Кроз бео цвет видело се плаво небо, а на трави се играло пролећно сунце.

А ево сада…

Она је била тако забавна, жена и ја смо се често смејали њеним досеткама.

Када сам се чешљао четком, она је то звала „тата мете главу“, моје оковратнике је прозвала обручеви, није изговарала слово „р“, а уместо „срамота“ говорила је „смајота“.

Зар могу да заборавим како је она, спремивши се за спавање, долазила код мене да ми каже лаку ноћ у краткој кошуљици, сва топла и ружичаста, са голим ручицама и са меканим ножицама. Једном руком је притискала на груди своју одећу, а другу ми је стављала на врат и намештала за пољубац образ румен од игре.

Нећу заборавити срећу када додирујем њене свилене коврџе, нећу заборавити њену душу која је гледала кроз плаве очи моје душе, само далеко бољу, чистију, невинију.

Каква је то она сада, моја малена ћеркица? Не, не треба мислити, ње нема. Нема. Где су је ставили? Каква је она сада? Занима ме то. Берем читав букет цвета јабуке, пуне руке, и носим у кућу. Не знам где ћу да нађем своје дете, где су је ставили, и у првој кући, у коју улазим, у гостињској соби, набадам се на сто, а на њему…

То ти ту лежиш, моја малена! Како си постала велика, како си порасла одједном, као да немаш три године, већ читавих шест…

Прекривам је цветом јабуке са свих страна, обасипајући је тим цвећем, тако нежним, тако чистим, као моје дете.

Затим је гледам.

Она лежи, пруживши голе руке, издужена и неприродна, као воштана лутка. На њој је кратка бела хаљиница и жуте нове папуче са пуфном које сам јој недавно купио. Она им се тако радовала.

У њеној глави пламти светлост. Та чудна, неприродна, бледа, као мртва светлост усред белог дана. Дрхтавим бљеском она љуби мртве образе.

Гледам ово воштано тело и обузима ме чудно расположење. Осећам да ми је оно страно, да оно нема никакве везе са мојим живим организмом у коме тече топла крв, да ја не волим то, да ја не тугујем за њим, већ за нечим другим, живим што је остало у мом сећању, одбило се тамо као златни зрак.

А моје сећање, тај мој нераздвојни секретар већ записује и ову безвласт тела усред цвета јабуке, и игру светлости на потамнелом лицу, и моје чудно расположење…

Знам зашто ти записујеш све то, моја мучитељко! Оно ће ти послужити… једном… као материјал…

Моја мила ћеркице, не љутиш се на мене?

10. новембра 1902., Чернигов

О аутору

Остави коментар

*

3 + 4 =

captcha *