define('WP_CACHE', true); Украјинистика | Група за украјински језик и књижевност Филолошки факултет у Београду » Љубав и смрт у песништву Десанке Максимовић и Лесје Украјинке
10
мар
2012

Љубав и смрт у песништву Десанке Максимовић и Лесје Украјинке

Comments : 0

(Књижевна историја, Београд, 1997, 101, стр. 71-82.)

Људмила Поповић

У раду се анализира варирање мотива универзалне антитезе љубав – смрт у стваралаштву двеју истакнутих словенских песникиња. На примерима превода Десанке Максимовић из поезије Лесје Украјинке, посебно циклуса „Мелодије“ и поеме „Вила-посестрима“, илуструје се теза да је српска песникиња препознала у опусу Лесје Украјинке њој блиску визију љубави која призива смрт и надјачава Је променом облика постојања. Персонификација метаморфоза љубави у женским ликовима и посматрање вечитих промена природних облика доминира у поезији песникиња.

Једина збирка изабраних песама истакнуте украјинске песникиње Лесје Украјинке преведена на српски језик има симболичан наслов Ломикамен[1], што је уједно и њена најуспелија поетска слика, симбол њеног стваралаштва и животног пута. Поменута збирка, с преводима Десанке Максимовић, Јованке Хрваћанин и Милана Николића, представља избор из лирике Лесје Украјинке и према целовитости идеје која се развија од песме до песме може се схватити као својеврстан лирски циклус. Ради се не само о композиционом поступку који помаже да се тематски обједини одређена група различитих песама, од којих свака представља целину за себе, већ и о настојању да се српском читаоцу на најбољи могући начин представи идеја-водиља стваралаштва њему мало познате песникиње. На структурну целовитост збирке указује сам наслов, чија се поетика декодира у представљеним песмама. Симболика ломикамена варира, шири се и расте у контексту збирке и достиже свој конкретан н потпуни израз у песми „Одломци из писма“ (прев. Ј. Хрваћанин). Тако ломикамен – неологизам Л. Украјинке за цвет који отвара своје латице на камену – добија вишеструку симболику, оличавајући скривену силу немоћног бића[2] које црпи из љубави у борби са смрћу, овенчаној вечитим настајањем живота кроз промену природних облика.

Лесја Украјинка често је повезивала своје песме у циклусе[3] који представљају јединство, везано супротстављањем мажорне теме пролећа и минорног јесењег расположења туге и болести. Песникиња трага за хармонијом, која је у нијансираним супротностима слике пејзажа и расположења. Мотив пејзажа уоквирује и прати интимну драму која се уздиже до универзалне теме дијалектике постојања.
Циклус „Ломикамен“ почиње и завршава се преводима Десанке Максимовић. Њеном перу припада већина превода у збирци, међу којима су се нашла два циклуса, „Путовање к мору“ (1888), „Мелодије“ (1894) и поема „Вила-посестрима“ (1911). Прва песма, „Нада“ (1880), уводи у минорну тему резигнираности и очаја са мало наде и наставља се песмом „Сафо“ (1884). На плану поетике песме не представљају посебну вредност јер спадају у почетнички период стваралаштва Лесје Украјинке (песму „Нада“ написала је са девет година), али добијају посебни смисао у контексту разоткривања симболике поменуте хармоније двогласја. Очигледно да је Сафо подједнако блиска обема песникињама – „исповедну поезију најчистијег кова“[4] грчке песникиње препознајемо у њиховим опусима и као обележје женског писма, и као одјек индивидуалних судбина, и као трагање за новим садржајима универзалних тема.
Осећање туге провејава из лика Сафо. Ова туга улива немир, мисли и расположења претичу једни друге, успомене о слави, величини, лукавости људској и љубави смењују нада, очај… Тако у музици једна партија појачава другу, контрастира са трећом и све заједно стварају многогласну мелодију. Слушамо песму Сафо – песму прожету сву/ тугом прати на лири/ а с песмом јој у срца дну/ жалост се велика шири. Песма се завршава трагично – девојка/ искида венац од ловора/ и нађе крај својој песми/у валима шумнога мора,[5] али остаје осећање незавршености. Шум узбурканог мора оставља утисак мажорног акорда. Последњи стих песме надовезује се на први и истовремено наговештава га, формирајући петљу. Нема нестајања, постоји кретање у круг, вечита промена природних облика. Тако се чињеница смрти ублажава, потискује и негира, а антитеза са мотивом очаја који је претходио, уобличена.
Антитезу љубави, као „трајања које има виши смисао од простог престанка“[6], и изазова смрти Десанка Максимовић препознаје као своју вечиту тему, што прати њено стваралаштво од прве збирке Песме (1924)[7], где спонтано долази до супротстављања два вечита начела људског постојања, до идејне компилације у збирци Слово о љубави (1983), са издвојеним циклусима „Обмане“, „Апокрифи о немуштима“ и „Пешчани сат“[8]
У последњем од наведених циклуса („Пешчани сат“) на себе обраћа пажњу песма „Крадљивци пролећа“[9], где се Десанка Максимовић сећа своје украјинске посестриме и уплиће у ткиво поезије њену слику – ту један опчињено слуша/ сећања одјеке… Ту – анафоричка проформа која везује целу песму са првим стихом – у великом расаднику пролећа, истовремено упућује на песму Лесје Украјинке из циклуса „Мелодије“:

Стајах ослушкујућ пролећа час,
Оно је мени много рећи знало, 
Сад ми је певало песму на сав глас,
Сад тајанствено – тихо шапутало.
Оно је опевало љубави свет,
Младост, и надања, и радовања, 
Оно је мени препевало опет
Оно што давно маштах и сањах.
(„Мелодије“, прев. Д. М.)[10]

Ослушкивање пролећа, мелодија обнављање природе и властитог срца прожима цео циклус, идејно повезан помоћу наслова, а највећи напон оваплоћена идеја достиже у песмама „Стајах ослушкујућ пролећа час“ и „Ја бих песма хтела да будем“.[11] Мелодија циклуса почиње минорно и пианисимо, у њој чујемо два гласа. То су два гласа једне душе, унутрашњи дијалог раздвојене свести. Први глас уоквирује сваку строфу, понављајући стих на почетку и на крају, он ствара слику пејзажа која дочарава најтања кретања расположења лирског субјекта. Ако издвојимо „партију“ првог гласа добићемо следећу слику – ноћ је била тиха и тамна/ <…> у вршу ветар замро болно/ <…> у даљини светлост затрептала… (Д. Максимовић уводи у другој и трећој строфи иницијално у које дочарава завијање ветра у ноћи, Л. Украјинка исти ефекат постиже помоћу струјних в и с.) Таква слика уноси расположење буђења природе у ишчекивању промене, али и немира и усплахирености душе у ишчекивању љубави. Други глас надовезује се на први – остала сам, мили, с тобом дуго/ и гледала те с чежњом и шугом… Овде лирска јунакиња покушава да анализира своје стање. Ако први глас интуитивно слути патњу, па чак и смрт – светлост у даљини може бити и хладни сјај звезде – …ко да ме оштрим проби ножем/ У даљини је светлост затрептала (упоредите симболику Блокових „зелених звезда“[12]), други глас анализира, посматрајући са дистанце. Народнопеснички паралелизам или многогласа композиција симболиста[13], или једно и друго заједно, умножено на музичку надареност песникиње? О томе може да се напише посебна студија. Нас у овој песми занима мотив рађања љубави, праћен тугом, што слути крај. Песникиња се брани пред новим осећањем, потискује га, бежи од мелодије која је окупира – Не певајте ту песму, не треба[14], али на крају се препушта свемоћној сили љубави:

Нек звоне маштања и хтења
И заветни о срећи сан, 
Јасније но звезда треперења,
Звучније но талас узбуркан.
(„Ја бих песма хтела да будем“, прев. Д. М.)

Звезде се по други пут појављују у овом циклусу. Први пут оне уносе немир и маме, симболистички кобне и претеће слуте смрт лирског субјекта – душа ми тугује и пати/ док јасне звезде посматрам. Смеју се равнодушно оне/ а њин ме мами плам. У таквом контексту постаје јасна симболика метаморфозе песникиње. Претварање у песму значи прихватање љубави и смрти коју она неизоставно носи, али се крај може надјачати песмом која се супротставља сјају звезда и шуму таласа (надовезивање на смрт Сафо због љубави према Фаону). Циклус се завршава овом мажорном химном која крунише победу љубави над смрћу и уобличава антитезу са поменутим минорним почетком циклуса.
Десанка Максимовић препознаје симболику метаморфозе која је за њу ослобођена симболичких утицаја, ближа метаморфозама природе. У поменутој збирци Десанке Максимовић Слово о љубави, песме, повезане идејом буђења природе („Пролећна вртоглавица“) и њеног брзог напредовања ка умирању у којем звучи мотив одбројавања од живота („Пешчани сат“) на први поглед не додају ништа ново филозофској теми трошности постојања. Међутим, у средњем циклусу одједном се појављује мотив зачећа који доприноси одбројавању, што формира прекретницу у монотоном циклусу вечитог обнављања, тачку где се завршава бројање. Пред нама су оргије, траве се преплићу у грозници љубавног стапања („Вече на ливади“), инсекти се паре са ужарелим очима, земља ишчекује да прими у себе пљусак облизујући напукле усне („Богомољке“). Тако љубав из обнављања и ишчекивања нежности прераста у призивање смрти и свест о крају. Крај се прихвата смирено као неизбежна чињеница, као последица препуштања љубави. „Ја не познајем у српској поезији стихове које тако свирепо говоре о смрти примећује Зоран Гавриловић – <…> та свирепост је нарочитог кова и она најдубље обележава смислове овог песништва; то није интелектуалистичка, унапред дата претпоставка, то је мирење са смрћу које проистиче из љубави, то је антисвирепост којој нема равне у нашем песништву.“[15]
Етнолози бележе да су примитивни људи упоређивали смрт са актом зачећа (одговарајуће, рађања са васкрснућем), исту сличност запажају и физиолози. Стога тајну љубави која се рађа из смрти у свим недореченим и неспознатим појавама истинктивно може да осети само жена. Десанка Максимовић и Лесја Украјинка нису спознале физички бол порођаја, али су свакодневно осећале муке и радост рађања своје деце песама.
Стваралачки пут обеју песникиња може да се упореди са креативним силама природе, везаним за развој вегетације и доношење плодова. У њиховом је песништву природа, са којом су се потпуно идентификовале, вечита у понављањима годишњег круга – од пролећног буђења до зимског мировања, а човек је њен специфичан делић: тело се неће обновити после смрти, али ће душа живети вечно. Душа ће се обнављати сваког пролећа кроз бујање трава, листање грана, повратак птица и буктање љубави.

Заједно под птичји и мој кров љубав долеће;
заједно душа пева с биљним соком, 
и крв тече истим кривим током 
са бујицама у пролеће.
(„Пролеће гнездо гради“)[16]

 

Доживљавајући човека као комадић љубавне енергије, чији је циљ – да напаја њоме свет око себе и поново црпи из бескрајних залиха природе, Д. Максимовић и Л. Украјинка су снажно развиле осећање мистичког пантеизма, често подређујући свој поступак митолошкој фолклорној поетици и померајући у други план саможртвовање Сина Божијег, разапетог и разапињаног у срцима њихових савременика на крсту неверја и мржње. Лесја Украјинка, „испитује сврсисходност т а к в е жртве у име т а к в о г човечанства“[17] у поеми „Бесомучна“, док Десанка уводи њега „у одају, где у сну разговора са онима који трпе“ тек иза „обореног несрећног Перуна“ („Оборени бог“)[18].
Очигледно је да су обе песникиње схватале паганство не као антитезу хришћанству, већ као различите етапе историјског осмишљавања односа према Космосу од стране човека, и у том поређењу обе су давале предност првом свака из свог разлога. Л. Украјинка, као што је било поменуто, сумња у прихватљивост Исусове жртве, док Д. Максимовић, трагајући за давно изгубљеним словенским братством, види један од разлога његовог пропадања у прихватању хришћанства („Летопис Перунових потомака“).[19]
У пантеону обеју песникиња почасно место је додељено само божанству љубави, што се најчешће персонификује у женском лику са којим се песникиње идентификују, али не љубави која „трпи дуго, благотворна је, не завиди, не горди се, не надима се, не чини што не пристоји… све сноси, све верује, свему се нада, све трпи“ (1. Кор. 15, 4-8), већ љубави која спасава и обнавља, пркоси и захтева, тражи помиловање, претвара материјално у духовно, смрт у живот.
Целовити спој у оваплоћењу такве идеје љубави песникиње доживљавају упркос временској дистанци у поеми Вила-посестрима коју пише Лесја Украјинка, инспирисана српским фолклором, а Десанка Максимовић преводи на српски након пола века, затварајући тако круг и отварајући нове путање њених мотива. Вила-посестрима била је објављена 1911. године, иако се истраживачи[20] слажу да је њен први део, у којем препознајемо мотиве српских јуначких песама био завршен пре 1898. године. Лик виле настао је под директним утицајем српских песама, које Лесја Украјинка чита у избору и преводу на украјински језик Михајла Старицког (Сербські народні думи і пісні објављене су у Кијеву 1876), а мотив ослобађања јунака из тамнице уз помоћ жене, који доминира у првом делу поеме, могла је да сретне како у српском, тако и у украјинском фолклору („Марко Краљевић и кћи краља арапскога“, „Женидба Влашића Радула“ у преводу Старицког, „Дума про Марусю Богуславку“ у Исторические песни малорусского народа Антоновича и Драгоманова), иако магијски елемент који налазимо у поеми (вилин летећи коњ, успављивање чувара, пробијање тамнице) указује на српски епос као на прави извор инспирације.[21] Други део поеме настаје након паузе од тринаест година која је битно утицала на концепцију целине. Основни мотив другог дела – убиство јунака-побратима након његовог ослобађања, не само да нас уверава у оригиналност поеме Лесје Украјинке, већ истиче у први план митотворачки елемент њеног стваралаштва. Питање о томе шта је заправо привукло Десанку Максимовић у овом делу: формалне подударности са српским фолклором или филозофска идеја о љубави која је једнака умирању и рађању постаје сувишно ако размотримо следеће чињенице.
Лик жене – борца за љубав и срећу свог вољеног је типичан за стваралаштво Лесје Украјинке (Мириам – „Опседнута“, Донна Анна – „Дон Жуан“, вила – „Вила-посестрима“, мавка „Шумска песма“ и много других) која види у жени универзални архетип ослободилаца од патњи, било физичких било духовних, самопосвећивањем и сублимацијом живота. Близак је он и Д. Максимовић која митолошкој једначини жена-земља-извор[22] додаје смрт у равни ослобађања од патњи и рађања живота кроз нове облике постојања вечне природе.

– Краљу словински, ја сам она 
којој су се пре толико векова и дана 
молили твоји преци, 
ја сам Морана, 
богиња смрти…

И не жали ноћас ове војнике:
после смрти нема бола, 
изгинула војска сад не пати 
одмара се мирно на папрати 
као да је папрат сама. 
И Морана,
…пође нечујно по разбојишту 
и њена тамна рука 
ослободи земаљских мука
и Рашана, и борце с Црна Мора 
и краљеве рањене копљанике.
(„Морана“, издвајања Љ. П.)

Мотив ослобађања јунака од патњи кроз смрт у „Вили-посестрими“ Десанка Максимовић не само препознаје као близак, већ га и експлицира у преводу, додавши финалну фразу монологу јунака који пребацује вили њену тренутну слабост у одговор на молбу да му учини последњу услугу одузме живот. Упоредите:

За що, Боже, покарав так тяжко, 
що не дав кзнака побратима,
а судив посестру – сюю Вілу? 
От тепер я помоч! не маю 
тільки маю жалощі дівочі.
Зашто ли ме, господе, кажњаваш? 
Не даде ми, боже, побратима, 
Већ ми даде вилу-посестриму,
Те сад тако помоћи не видим, 
Већ запевке слушам девојачке,
А и без њих имам доста мука.[23]

Митотворачки елемент у поеми максимално долази до изражаја у завршној сцени у којој се заокружује циклус преобраћања виле и формира тријада сестра-вољена жена-мајка, која прати познате митолошке тријаде у складу са три фазе месеца и годишњим кретањем сунца: девојка-нимфа старица, горњи свет-земља-доњи свет, персонификовани у тријадама богиња.[24] На такав закључак наводи и то да у поеми вила доживљава промене за три дана – из прекрасне богиње на летећем коњу претвара се у остарелу сељанку (прерушавање симболише губитак њене слободе), да би на крају опет постала бела вила након убиства свог побратима. Сличне промене доживљава и мавка у „Шумској песми“ коју је Л. Украјинка написала убрзо после „Виле-посестриме“. Као и вила мавка губи своју лепоту и магију поставши сељанка због љубави према смртном човеку, као вила доживљава смрт свог вољеног, након које је њена душа смештена у старој врби спремна да поново оживи у пролеће. Мавка не убија свог изабраника, али је узрок његове смрти љубав којој није могао да дорасте, што је подстакло истраживаче да у њему виде симбол живота са којим се бори песникиња, стварајући своју легенду.[25] Убиство у тренутку кулминације љубави у „Вили-посестрими“ доживљавамо као ослобађање и очишћење које поново враћа моћ рађања-стварања.

Сахранила вила побратима, 
Ускочила на коња, крикнула:
„Ој, носи ме, носи у просторе! 
Јад ме дави. Срце ми је тесно!“ 
Коњ узлете повише облака 
И узнесе госпу у просторе. 
Тужбалицу тужну започињс. 
Људи веле: „Гром пролећни јечи.“ 
Сузе горке бела вила рони, 
Људи веле: „Дажд пролећни сипи.“
Понад горе дуге се узвиле,
По долини оживеле реке, 
Гудурама траве бујне ничу, 
Заоблачна тешка туга тихо
На земљи се у радост претвара.[26]

Метаморфозе виле дале су основа неким истраживачима[27] да потраже сличност између ње и Психеје из Апулејевог Златног магарца. Слично Психеји вила је приморана да тражи свог вољеног упркос препрекама, слично Психеји користи нож као оруђе смрти, слично Психеји осветљује мрак у којем се налази јунак. Међутим, од овог места запажа се размимоилажење између грчког мита и поеме, што се тумачи као синтеза женског и мушког начела у вили која се асоцира са амазонком.
Међутим, универзализам виле посебно истакнут у завршној сцени упућује на други лик из Метаморфоза – богињу Исиду – оваплоћење многобројних хипостаза, милостиве Мајке богова, госпође мора, земље и неба, зоре вечерње и јутарње, спаситељке и јединог уточишта свих увређених, али и праведног судије криваца.[28] Запажање о сличности између Исиде и Беле богиње, која је симбол рађања љубави и смрти, рађања и умирања месеца (луне), „бледе у тренутку рађања, са црвеним одсјајем у пуноћи љубави и тамне при смањењу што симболише смрт“, припада А. А. Тахо-Годију[29] који коментарише Белу богињу Грејвса. А сличност између јужнословенске беле виле и белих богиња код Немаца, Чеха и Мораваца уочио је А. Афанасјев,[30] чија се етнографска студија Поетска схватања природе код Словена налазила у библиотеци родитеља Л. Украјинке.[31]

Чудесне промене виле која из посестриме прераста у жену што пати због мука свога вољеног и одузима му живот до мајке која дарује живот кроз кишу, претварајући заоблачну шугу – смрт у радост – рађање, наводе на закључак да су три хипостазе виле заправо персонификација тријаде ЉУБАВ-СМРТ-РАЂАЊЕ, чији је настанак инспирисан како познавањем словенске митологије, тако и трагањем за оваплоћењем универзалног лика жене-борца – ствараоца са којим се песникиња идентификује.
Метаморфозе виле у поеми су праћене променама јунака – из поносног витеза он се претвара у очајног старца као голуб седи, а у завршној сцени на руке виле доспева као дете што дрхти и савија се јечећи и плачућ.

Такво артикулисање мита није могло промаћи Д. Максимовић која се и сама занимала за нераздвојиву повезаност неба, земље и њених њедара у тајни рађања живота.

Планини која никад није имала млека
набрекну груди
и белу одојчад облака гоји
и месец се као у младости узбуди
кад је угледа млеком обливену
(„Рађање љубави“)[32]

Финална сцена рађања живота из смрти типична је за Лесју Украјинку, њоме она завршава и „Касандру“, када пророчица назире у пламену Троје цвет нара и „Шумску песму“, која се може интерпретирати као идејни наставак „Виле-посестриме“.
У драмској поеми „Шумска песма“, коју с правом сматрају врхунцем стваралаштва Л. Украјинке, главни је лик Мавка – шумска вила, преузета из фолклорно-митолошке традиције (укупно у поеми функционише око 40 митологема), и као таква нема душу. Украјински писац М. Коцјубински у роману Сенке заборављених предака тако описује ово митолошко биће: „Ишао је поред ње и плашио се да заостане, да не би спазио крваву рупу на њеним леђима, где се провиди срце, утроба и све, као што код мавки[33] бива.“[34]
Л. Украјинка поклања својој јунакињи душу заузврат за љубав коју је она однеговала у своме срцу.

Не! Жива сам! И вечно ћу да живим! 
У срцу имам дух што не умире…
(„Шумска песма“)[35]
кличе победно Мавка и захваљује ономе,
који је проклет на бежање од самог себе
јер је изневерио њихову свету љубав:
…Ти душу даде мени, као што даје нож врбовој тихој грани глас.[36]

Лик врбе није случајно уткан у фантастично ткиво драме: способност грања врбе, изломљеног и баченог на земљу, да поново листа у пролеће, везана је у народној митологији за идеју бесмрћа и васкрснућа. Тренутак смрти врбове гране симболише рађање и вечито обнављање:[37]

Лагани пепео-прах
Кружећи пашће у рођену земљицу 
Заједно с водом изродиће врбицу, 
Стане тад првим мој последњи дах.
(„Шумска песма“)[38]
У свештену тајну грања је посвећена и Десанка Максимовић:
Наједном тада било ми је јасно
да цео живот је и све у њему као грање,
да враћа се што је било некад
и што сад цвета доживеће умирање.
Мир нека те мој не боли нити чуди. 
Због сете моје немој се бојати. 
Кад у свету око нас све буде и прође 
песма грања ће још остати.
(„Писмо“)[39]

У песништву обеју песникиња као једини стабилни елеменат, неуништив и вечито обнављан, функционише земља из које све ниче и у коју се све враћа. Инстинктивно спојивши Свето писмо, митологију и органску хемију, интуитивно спознавши највећу тајну живота, обе се слажу:

Земља јесмо,
сваку нашу честицу и влакно
испиће она до дна, полако,
жеђ ћемо утолити корењу храшћа,
кукцима каква подземног збега. 
Земља јесмо, смрт ће нас искапити 
безбројем цевки и натега.
(„Земља јесмо“)[40]
Мати-землице потішся!… – діти з тобок) зосталися, 
лихо, і зрада, і горе – все їх зближає до тебе, 
а як доповниться чаша – вернуться в надра твої. 
Щастя такого не має людина ніколи. 
Ти щасливіша над всіх. Земле, радій і цвіти!
(„3емля! Земля!“)[41]

Поема „Вила-посестрима“ завршава збирку Ломикамен. Идеја повезаности љубави и смрти, катафорички наговештена у наслову, задовољава хоризонт очекивања читаоца и кулминира у овој поеми експликацијом персонификоване тријаде љубав-смрт-рађање. Химна креативном начелу вечитог обнављања са краја поеме звучи као антитеза расположењу очаја са почетка, уобличавајући је као структурну целину лирског циклуса.

Напомене

1. Л. Украјинка, Ломикамен. Песме. Прев. Д. Максимовић, М. Николић, Ј. Хрваћанин. Припрема и предговор М. Николића. Београд, 1971. 
2. У вези са поменутим симболом занимљива је илустрација збирке житија из серије „Хиландарски путокази“ под насловом „Сила се Божија у немоћи показује, где је приказан кипарис који је израстао на камену (Манастир Хиландар, Београд, Нови дани, 1995). 
3. О. Бабишкін, Леси Українка // Л. Українка, Твори в десяти томах, т. 1, Київ, 1963, с. 19. 
4. В. Живојиновић, Сећање на Десанку Максимовић // Д. Максимовић, Сабране песме, т. 5, Београд, Нолит, 1987, с. 240. 
5. Л. Украјинка, Ломикамен. Песме, Београд, 1971, с. 12. 
6. 3. Гавриловић, Светли лукови трајања (Шездесет лета поезије Десанке Максимовић) // Д. Максимовић, Сабране песме, т. 5, Београд, Нолит, 1987, с. 277. 
7. Д. Максимовић, Сабране песме, т. 1, Београд, Нолит, 1987, с. 10-138. 
8. Д. Максимовић, Сабране песме, т. 5, Београд, Нолит, 1987, с. 10-115. 
9. Д. Максимовић, о.ц., с. 100. 
10. Л. Украјинка. Ломикамен. Песме. Београд, 1971, с. 34. 
11. Л. Украјинка, о.ц., с. 35. 
12. К. Тарановскии, Зеленые звезды и поющие воды в лирике Блока, „Russian Literature“, 4, 1980, 363-376. 
13. М. Ільницький, Таємниці музи, Київ, 1971. 
14. Л. Украјинка, о. ц., с. 30. 
15. 3. Гавриловић,1. с. 
16. Д. Максимовић, Песме, Београд, 1980, с. 6. 
17. Л. Костенко, Поет, що ішов сходами гігантів // Українка Леся. Драматичні твори. Київ, 1989, с. 19-20. 
18. Д. Максимовић, Песме, Београд, 1980, с. 161. 
19. Д. Максимовић, Сабране песме, т. 4, Београд, Нолит, 1987, с. 70-155. 
20. М. Драй-Хмара, Поема Лесі Українки „Віла-Посестра“ на тлі сербського та українського епосу // Вибране. Київ, 1989, с. 354-367; Б. Галущук, Леся Українка і сербський фольклор // Мижслов’янські літературні взаємини. Київ, 1958, с. 262-279. I. Журавська, Леся Українка та зарубіжні літератури. Київ, 1963. 
21. М. Драй-Хмара, о.ц., с. 371-380. 
22. Erich Neumann, The Great Mother. Princeton, NY, 1955, р. 128. 
23. Д. Максимовић, Песме, Београд, 1980, с. 325. 
24. Р. Грейвс. Мифы древней Греции. Москва. Прогресс, 1922, с. 7. 
25. М. Драй-Хмара, о. ц., с. 438. 
26. Л. Украјинка, о. ц., с. 80. 
27. А. Гумецвка, До питання символіки „Віли-Посестри“ // Сучасність, 9, 1996, 11-116, с. 113. 
28. Луцій Апулей. Метаморфози, або Золотий осел, Київ, 1982. 
29. А. А. Тахо-Годи. Роберт Грейвс – мифолог-поэт // Мифы древней Греции, Москва, 1992, 577-584, с. 579. 
30. А. Афанасьев, Поэтические воззрения славян на природу. Москва, 1866-1869, т. 3, с. 154-155. 
31. О томе даје ова књига била у личној библиотеци породице Косач (право презиме Л. Украјинке) пише М. Драј-Хмара, о. ц., с. 374. 
32. Д. Максимовић, Песме, Београд, 1980, с. 162. 
33. Њавка – исто што и мавка, шумска вила. 
34. М. Коцюбинський. Тіні забутих предків. // Твори. Київ, 1988, с. 240. 
35. Л. Українка, Твори, т. 6, Київ, 1963, с. 231. 
36. 1.с. 
37. Н. Толстој. Из „граматике“ словенских обреда // Језик словенске културе. Ниш, 1995, с. 134. 
38. Л. Українка, 1. с. 
39. Д. Максимовић, Песме, Београд, 1980, с. 59. 
40. Д. Максимовић, Сабране песме, т. 4, Београд, Нолит, 1987, с. 54. 
41. Л. Українка. Твори, Київ, 1963, т. 1, с. 406.

 

О аутору

Остави коментар

*

one × 1 =

captcha *