define('WP_CACHE', true); Украјинистика | Група за украјински језик и књижевност Филолошки факултет у Београду » Српском читаоцу «Перверзије» Јурија Андруховича
10
мар
2012

Српском читаоцу «Перверзије» Јурија Андруховича

Comments : 0

(Излагање на промоцији превода романа Ј. Андруховича «Переврзија» у библиотеци «Петар Кочић» , 25.03.2003.)

Милена Ивановић

«Перверзија» је трећи роман Јурија Андруховича. Ако бисмо га упоредили са осталима, запазили бисмо пре свега да је то најобимнији и по структури најсложенији његов роман. С друге стране, Андрухович и овде остаје веран свом типичном јунаку, атмосфери својеврсног празника и мотивима путовања, смрти и оностраног које срећемо у осталим његовим прозним, али и поетским делима.

Оно што свакако обједињује ове романе јесте и могућност једног вишезначног читања, неколико верзија или перверзија (дакле изокренутих верзија), неколико начина читања и поимања наизглед једноставног сижеа, вишеструко умножена у последњем од њих. У том смислу «Перверзија» је један типично постмодеран роман, зачињен и обавијен духом бубабистичког карневализма. Неограничена слобода свенардног празника у чијој се постатмосфери одвија радња романа омогућава аутору да отвори дубине сижеа, да потирући све границе, условности и правила наталожи све могуће слојеве, измеша ниско и високо, измеша жанрове, прозу и поезију, трансформише и деформише време и простор, заподевајући својеврсну игру са својим јунаком, сопственим и туђим јунацима и, напокон, са самим читаоцем, поштујући тако једно од основних правила карневала по коме се брише разлика између извођача и гледаоца, између писца и читаоца. Типична у том погледу је сцена из позоришта «Ла Фениче» у којој се јунак романа Станислав Перфецки, за један тренутак, дуг, колико његов спуст низ конопац са ложе до бине, из посматрача, гледаоца представе претвара у њеног главног јунака.

Дакле, захваљујући својој многослојности «Перверзија» се може читати на више начина истовремено. Једна од најуочљивијих линија свакако је авантуристичка, тако да говорећи о њој можемо рећи да је то роман о авантурама једног лакомисленог лавовског песника и уметника, љубимца публике и жена, лакрдијаша и пробисвета који доспевши на Запад коме је толико тежио запада у читав низ невоља из којих се увек вешто извлачи. Али то је и роман о вечитој орфејској мистерији Човека и Жене, о борби Ероса и Танатоса која одвајкада покреће свет. То је крими-роман у влажној и тешкој атмосфери непрекидне потере и бега, ухођења и скривања, мистерија и сплетки, чији је сиже, иако нам аутор на самом почетку предочава његов крај, пун неочекиваних обрта и перипетија. «Перверзија» је роман о песнику и његовој потрази за музом, надахнућем и разумевањем, свакако роман о књижевности као једној од бројних верзија стварности, прича о украјинском песнику и самој Украјини (пажљивом читаоцу свакако неће промаћи, на пример, да је већина јунака, пореклом или на неки други начин повезана са Украјином), јер пишући о било чему Андрухович увек пише о Украјини, као што и оно што пише о самој Украјини увелико превазилази националне оквире.
Оно што је сам аутор у позиву на фантастични семинар рекао о Венецији назвавши је градом пуним одјека и цитата, Великим Цитатом, у потпуности можемо рећи и за «Перверзију» и окарактерисати је као роман-цитат испуњен бројним алузијама на позната и непозната уметничка и друга дела. Многе алузије које ће украјинском читаоцу или једноставно било ком познаваоцу украјинске књижевности, културе и субкултуре, самог украјинског језика, одмах упасти у очи, нису, нажалост, могле бити у потпуности пренете српском читаоцу, тако да ће он остати осиромашен за тај слој дела. Неке друге алузије успели смо да пренесемо, узевши себи ту слободу да мењамо ауторски текст – тако су, например, настала српска имена јунака, Кијев се претворио у Карпате, а у једном одељку протканом текстовима популарних мелодија, били су цитирани и Балашевић и Бора Чорба:
– и каква је Венеција кроз нишан – њен ме је бабо узео на (…)- требало је у војску да идеш – а не да се смуцаш по кафићима – буди мало мушко- а ако не будем шта ондак – ондак у челенку – мрак је ова техника – или оптика – неко то одгоре види све – оптика за синоптика – први бродић не дирамо он је добар – плови плови бродић мали – њега носе плави вали – вали плави вали плави – добићеш по глави – потпуна шизофренија – лепо плове – са шампањцем на доњој палуби – или како се већ та ствар зове можда и није палуба – била палуба биће погуба – пали се на залску сунца неба палуба – геније и убица – сопствену биографију сопственим рукама – први бродић пуштамо другом једра спуштамо – и шта сад – где је наш дражесни – кад би барем у потпалубљу седео и не помаљао се – кад би само знао – кад би човек знао где ће се саплести рече један гавички покојни гимназијски професор – опала – он главом и брадом – он – нема ту трте-мрте – каква тинтара – најобичнији бандит – занимљиво а сахраниће га у алеји великана – пребациће га хладњачом – пробушену лешину – а ко ли је ово – а то је «кевин костнер» – персонални «кевин» – права правцијата горила – хајде горило где ти је интуиција – за шта ли си плаћен – па добро – све би секе љубиле снајпере – молите се помолите – десет – девет – осам – седам – шест – пет – три – ма не три – четири – тек сада три – два – један – амин – [1]

С друге стране, неки елементи текста, могу у српском читаоцу изазвати само нама својствене асоцијације. Обраћање Санта Марија дела салуте просто призива текст чувене песме Лазе Костића.Тако текст наставља свој живот далеко од аутора и језика на коме је написан. 
Ту су наравно и алузије и цитати које дугујемо светској књижевности и култури. Рецимо, сам јунак је фантомски скуп цитата. Осим тога што се асоцира са неким другим Андруховичевим прозним и поетским јунацима, осим отворене алузије на Орфеја, он неодољиво подесећа на чувеног мановског варалицу Феликса Крула, који је дошао по своју «Смрт у Венецији».
Најзад или пре свега овај роман можемо читати и као једну свеобухватну пародију. Сваки, и најмањи делић романа, прожет је својеврсном пишчевом иронијом. Пародирају се ликови и ситуације, стварно и онострано, књижевност и музика, традиционалне вредности. Пародирају се и вечите венецијанске теме, као што су љубав, смрт, карневал, тајне службе, натприродне силе, које Андрухович, свестан тежине стотине својих претходника који су о Венецији писали, интерпретира и презентира на себи својствен начин.Све је гротескно и изврнуто, маске носе друге маске, све је стварно (у предговору издавача истиче се да је књига састављена од најразличитијих аутентичнох материјала) и ништа није стварно (кроз те «аутентичне материјале» с времена на време изрони глас наратора).

Говорити о «Перверзији» а не поменути њен језик, био би велики пропуст. Андрухович слови за великог стилисту, особу која се, чак и када се игра речима, а то веома често ради, опрезно и одговорно односи према њима. Основно начело карневала – игра – нашло је дакле свој одраз и на језичком нивоу. Са жанровском мешавином у потпуности је усклађен стил и лексика романа. Свака реч, свака синтагма, свака реченица, од непристрасног исказа наратора, преко патетичних чланака и прогласа, шокантних интервјуа, псеудонаучних реферата до свих осталих каменчића овог фантастичног мозаика, брижљиво је одабрана и одвагана. Осим тога Андруховић непересатно тежи да у прозно ткање текста унесе елементе поезије, не само кроз стихове који се у роману појављују, већ и кроз сам прозни материјал, уносећи са њима и њој својствене поступке и фигуре. Зато с пуним правом као о једној од типичних одлика ауторовог стила можемо говорити о поетизацији и ритмизацији прозе, која долази до својих крајњих граница, до звучања ради звучања:

Адо где си Адо ко си
О Адо. Оазо.
О ти Адо
Ја сам Адо а ти ко си.
Ти си где си овде Адо
А ја Адо: аја Адо.
Оди Адо: хоћу аду.
Ајмо Адо. Ало Адо.
Авај Адо хоћу ноћу
Ади оду. Ајде Адо. А је Адо!
Где си с ким си ноћу доћ’ћу.
Ходи Адо до ме радо. Оди Адо.
Аз и Ада – Азијада.
Или Аду ил’ у хаду.
Ил’ у хаду или Аду.
Где си Адо склон сам паду.
Бејах гадан сад сам гладан.
Бејах један сад сам жедан.
Бејах згодан сад сам одан.
Бејах хладан сад сам јадан.
Адин заман.
Било предан било бедан ипак Адин. Шипак Адин!
Нема Аде нема наде.
Си до Адо сол до Адо ре до Адо Елдорадо. 
Моја Адо лимунадо!
Моја јадо! [2]

[1] Ј. Андрухович, Перверзија, прев. М. Ивановић, А. Татаренко, Београд, Клио, стр 266-267
[2] Ј. Андрухович, Перверзија, прев. М. Ивановић, А. Татаренко, Београд, Клио, стр 106

 

 

О аутору

Остави коментар

*

two − two =

captcha *