define('WP_CACHE', true); Украјинистика | Група за украјински језик и књижевност Филолошки факултет у Београду » O Борису Олијнику
10
мар
2012

O Борису Олијнику

Comments : 0

Људмила Поповић

Борис Олијник – песник, публициста или друштвени делатник? Тешко је одговорити једнозначно на ово питање, јер се у свему подједнако доказао као талентована и оригинална личност. Иако сам Олијник тврди да је новинар-професионалац и воли новинарство, а поезија је ишла паралелно, морамо да признамо да сваки његов сународник на ово питање не би оклевао да одговори: „Наравно песник“, а уз то би и отпевао неколико стихова из његових песама о мајци, које су толико омиљене у народу.

Наравно песник. О томе сведоче скоро 40 књига песама које су објављене у Украјини и свим некадашњим републикама СССР-а, преведене на руски, чешки, словачки, српски, бугарски, италијански и друге стране језике. Управо се стога у бројним есејима, насталим као одговор на актуелна и болна питања нашег времена изавреле публицистичке речи назире песник, извире његова непоновљива стваралачка индивидуалност, изразито емотивно вредновање спојено са логиком убеђивања, позивом да се истином и због истине одмери свака помисао, чин, појава. „Олијник не диктира истину, он убеђује. Са неким његовим ставовима можемо да се не сложимо, али да не прихватимо његов декларисани услов-да тражимо и испробавамо себе истином – вероватно не можемо“, – писао је Володимир Биленко у предговору његовој књизи есеја „Бунари морала и духовна суша“. Читајући Олијника-публицисту још једном долазимо до закључка да се ништа у животу не може да процени манихејски једнозначно и да је свет диван управо због своје различитости и непоновљивости.

Најзад, није то ни тако неочекивана комбинација: песник и публициста. Потврда томе су примери из историје, јер често у условима дебалансиране и неструктуиране државе управо су песници преузимали на себе тежак и частан посао формирања националне свести и спасавања културе и самог народа од претње непостојања.

Надарени чедним срцем и даром лепе речи, жудећи за истином и правдом, управо су они покушавали да својом уметношћу допру до свести сународника и пробуде у њима најплеменитија осећања. Вероватно зато у опусима украјинских песника битно место заузима грађанска лирика и стога је све више књижевника друштвених и политичких делатника, чланова владе, посланика и министара.
Да ли губи због тога уметност? Могуће. Али све зависи од личног става писца, од његове мере осетљивости и одговорности за све што се дешава у њему и око њега. Шта то тера уметника или научника, довољно афирмисаног у својој бранши, који може да мирно убире плодове своје славе и почива на ловорикама, да се упусти у жижу актуелних збивања и да, не обазирући се на могућност компромитовања, брани свој став? Вероватно тежња да испуни свој живот до краја. Све диктира лични став и одговорност за све што се збива у нама и око нас.

Борис Олијник је рођен 1935. године у селу Зачепиливка, Новосанжарског рејона, Полтавске области. Ово благословено поднебље поклонило је свету генијалног Сковороду, Гогоља као и многе друге истакнуте уметнике.

Отац песника је погинуо 1943. године бранећи украјински град Харков од фашиста за време II светског рата. Борис Олијник припада генерацији чије је детињство обележено окупацијом. Обележено у лошем и у добром смислу ове речи. О лошем не треба посебно расправљати а добро се огледа у песниковом максимализму, у његовој тежњи да се исправи зло и да се помогне онима који пате.
По завршетку школе уписао је Новинарски факултет Кијевског универзитета „Тарас Шевченко“. После дипломирања на истом 1958. године радио је у омладинским новинама „Молођ Украјини“, као главни уредник часописа „Ранок“ и заменик главног уредника часописа „Днипро“.

Било је то посебно време у историји украјинске културе. Стална масовна хапшења интелигенције пре рата, а после рата током година 1947, 1949. и 1951. обезбедила су неопходну лојалност украјинских уметника Стаљиновом режиму. Унификација уметности, репресије и гушење сваког покушаја да се изађе из ограничених оквира који су били прописани у директивама партије попустили су с критиком култа Стаљина на XX конгресу КПСС 1956. године. Талас посткултовског обнављања шездесетих година, када су били начињени озбиљни кораци на путу осмишљавања историје, на путу сазнавања истине, уздигао је целу генерацију младих песника чије је стваралаштво обележило нов препород украјинске модерне поезије. Генерацији младих идеалиста који су трагали за истином и индивидуалношћу, супротстављајући се званичној литератури и бранећи своје достојанство и достојанство националних вредности, припадао је и Борис Олијник. Парафразирајући речи књижевног критичара, академика И. Дзјубео једном од песника шездесетих – Васиљу Стусу, можемо рећи да су сви они враћали украјинско у општељудско, светско, а општељудско, светско, окретали ка украјинском. Био је то талас који је обогатио украјинску књижевност, а имена песника шездесетих уписао у анале њене историје.

Године 1962. излази прва збирка Бориса Олијника „Ударају у челик ковачи“ коју је запазио истакнути украјински песник Павло Тичина, чије је песништво двадесетих година нашег века скицирало својеврстан естетски програм целокупне украјинске модерне. Управо је Тичина довео у Савез писаца Украјине многе младе, талентоване писце, помажући им да продру кроз идеолошки застор до читалачке публике. Вероватно памтећи ово, касније је и сам Олијник, налазећи се на водећим дужностима у Савезу писаца Украјине, настојао да помогне својим колегама, чија су се дела забрањивала, потискивала, уништавала.
За време“перестројке“Борис Олијник од 1989. до 1991. године био је потпредседник Дома народа Врховног Совјета СССР-а. Боравио ј е скоро у свим „врућим тачкама“ међуетничких конфликата на територији бившег СССР, о чему је испричао у својој књизи „Две године у Кремљу“ (Кнез таме).
Данас је Борис Олијник-народни посланик у парламенту Украјине, председник Комисије иностраних послова и веза са ЗНД. Он је активни члан Академије наука Украјине и председник Украјинског фонда културе.

Од првих дана југословенске трагедије Борис Олијник одлучно је наступио – у штампи и Парламенту против санкција према Југославији. Више пута боравио је на ратиштима у Југославији, под утицајем чега је написао есеј „Сатанизација Срба – коме она користи“, који је у години обележавања 200-годишњице смрти истакнутог украјинског писца, филозофа, мислиоца Григорија Сковороди добио међународну награду „Сковорода“ за 1994.

Године 1993. је организовао у Украјинском фонду културе изложбу фотографија „Југословенска трагедија и судбина Срба“. У уводној речи на овој изложби, као и у поменутом есеју, аутор настоји да представи суграђанима, које о збивањима у Југославији информишу једнодушни у једностраности мас медији, своје виђење југословенске трагедије, засновано наличном искуству и стечено на месту догађаја.
„Видовита савест! али нема ничег страшнијег него када њу у тишини затвореног круга идоли, створени у стаду, успеју да неприметно замене вером у непогрешивост било чију, било када…“, – писао је песник у поеми „Пришестја“ (Долазак).
Став Бориса Олијника, песника и грађанина, остаје доследан. Противећи се инстинкту стада он брани право свакога да каже реч истине и да буде саслушан.

 

О аутору

Остави коментар

*

five × 2 =

captcha *