define('WP_CACHE', true); Украјинистика | Група за украјински језик и књижевност Филолошки факултет у Београду » Persona grata
06
феб
2011

Persona grata

Comments : 0

Михајло Коцјубински

„Persona grata“

Лазар је мрзео затворског чувара коме је затвор дао надимак Њушка. Због свега: због грубог лица, на коме нису хтеле да расту маље, због ситних злих очију које су увек гледале некуда иза човека, мада су све запажале, због његовог карактера мучитеља. Те ретке ситуације када су се њихове очи сретале, Лазар је памтио и оне су наговештавале нешто лоше. Због тога се Лазар осећао некако несигурно, када је приметио да је последњих дана Њушка као намерно заустављао на њему своје ситне очи, као да је додиривао њима читаво његово тело, руке, и ноге, и повијена широка рамена. Тада се Лазар повлачио у себе, умотавао се у затворенички мантил, гушио у себи гнев, а касније је још дуго у борама лица осећао туђи дуг поглед. Дешавало се, да се, пролазећи двориштем, Њушка неодлучно заустављао, прилазио Лазару, пиљио у њега и нешто желео да каже: мицао је уснама, али је ћутао. Целог га одмеривши, усмеравао је поглед на простор и ћутке ишао даље. То су примећивали и други, јер су остављали посао, и испод сивих сукнених капа светлеле су влажне сјајне беоњаче, интересантне и подругљиве. Једном је Њушка започео разговор:

– Шта је, брате Лазаре, код нас се лоше живи?

Лазар је заврнуо крајеве мантила и сав се скупио као пред напад. „Шта си се

наврзао?“ – говорила је читава његова појава, некако одмах смањена и тврђа. Али

Њушка му не одговори. Додирну са два прста његову руку изнад лакта, и гледајући

некуда кроз главу, загонетно проговори:

– Ништа, брате… може да буде и боље…

Затим је пошао преко дворишта војничким маршем, пажљиво носећи на

раменима своју главу, непокретну, као дрвена кутија.

Лазар искоси жуте беоњаче, и гледао је за њим изобличен са злом знатижељом.

Сутрадан после тог догађаја позваше Лазара у канцеларију. Разговор је трајао дуго, око један сат, а на затвроском дворишту сиви мантили су размењивали претпоставке, цинична запажања и намигивали су један другоме. Најзад се појави Лазар. Окружили су га, испитивали, превртали очима. Он им нешто промрмља, једноставно, безначајно, а у његовим очима беше нешто прикривено и запечаћено. То се примећивало. Он је донео нешто у себи, нешто засејано, што је почињало да клија негде у дубини. Чинило се да је све као и пре, а ипак је постојала нека промена. Јер, усред јецаја затворске гомиле, Лазар би одједном утихнуо и слушао само себе. У тренуцима одмора седао би негде даље, спуштао жуто лице на жуту руку, жмурио и ослушкивао. Тамо, у средини, нешто се померало. Давно, заборављено и непријатно, засуто пажњом новијих догађаја, последњих утисака. Вршио је ископавања, копао је, скупљао одвојене ситнице, спајао их и трудио се да направи једну целину. Све, као што је било. И када је први пут, у сећању које је још свеже, почео да чује предсмртне крике људи које је убио, привиђале су му се дечје руке, подигнуте ка њему, како би се заштитиле од смрти; када је први пут видео пет лешева у забаченој крчми, који нису могли више да спрече пљачку, сада је пажњу задобило нешто друго – он сам. Да ли је размишљао о томе да убија? Да ли је било страшно? Макар онда, када су почели да вичу како неко не би чуо. Како је заклао првог? Да ли је било лакше да убије друге? Да ли је завршавао одмах, или их је, можда, мучио? Гледао у очи? У лице? Лењо сећање, тешко и магловито, једва се вукло у његовом мозгу. Без обзира на то, што га је напрезао и терао да се брже јави, није успевао да се јасно сети свега, да замисли себе, све своје поступке и осећања. Он се изнова и изнова враћао на те исте ситнице; и када је уморно сећање, одбијајући да запамти, клизило у месту, као кључ у поквареној брави, његова мисао је скакала на другу страну и тумарала по другом пољу. Како ће бити сада? Тешко или лако?

Страшно, или ће, можда, нестати? И одједном се сетио како је, док је био још мали дечак обесио мачка. Несрећног, са огуљеним репом и ушима, мачка кога су прогањали пси…

Нису му дозволили да заврши са присећањем, требало је да се износи велико дрвено ведро, – и он је приступио послу миран, равнодушан, мада је у очима било нечег скривеног и нечег запечаћеног. Велики дрвени штап је лежао на ременима, велико дрвено ведро се слободно клатило, и пљускале су у благим таласима сиве помије; испред су стршила туђа леђа и жути воштани врат, а огуљени, измучени мачак поново је неочекивано испливао, батргао се на конопцу, грчио реп, шапе, бечио крупне крваве очи. Шта ће бити даље?

Хоће ли дуго да скаче? Хоће ли убрзо склопити очи, отегнути шапе? Размахивала се

тада у њему заинтересованост, као мачор на конопцу.

А како ће бити сада?

Умарао се. Мисли су тешко кидале мозак, као плуг суву земљу и досађивале му.

Како би се одморио, започињао је свађу, грубу, љутиту, без било каквог повода, заглушивао је себе и друге циничним псовкама, од којих је трулио ваздух. Радовао се што је примећивао у себи злобу, и трудио се да је распали, пробуди, раздражи.

– Хеј, ти! Један иза другог! – викао је пискавим женским гласом. – Балвани, ленштине! Требало би вас обесити на једну грану, када би таква чврста постојала!..

Сиве мантиле је забављала та вика, и смех се разливао по њиховим лицима, као влага по зидовима…

А Лазара је обузимао још већи гнев, и он је још више подизао глас, кретао се као да је вукао некога за ноге, или да убрза смрт. Он је тада желео да убија, веша, коље не само оне који су му се огавно смејали, већ и друге који су били тамо негде иза зидова.

Велика ствар! Заврнуо је врапцу главу, и амин… А заједно са тим, као комарац поред

увета, зујала је досадна мисао: како ће бити?

Мало се умиривши, он се поново прихватио посла – носио је воду и дрва, чистио је двориште, као да се ништа није догодило. Очи су гледале у себе, усне су испод подрезаних бркова чврсто скупљене, и то, што је он знао, у њему је било скривено. Док је ходао повремено је пословно мрмљао за себе, савијао прсте и рачунао.

– Један – двадесет пет за два – петсто… за десет ће бити двеста педесет… и још одећа…

Нешто је зујало у свести, нешто је тако омамљујуће звонило, да је одједном нестајао затвор и сиви мантил, нестајао је пред очима обешени мачак и утихнуло је

предсмртно хроптање. Сећао се само разговора: „Хоћеш ли успети, брате?“ – „Будите мирни…“ И округле Њушкине фаце без бркова, више не тако одвратне.

Лазаров живот се нагло променио још од оне ноћи, када су га потајно од свих одвели из затвора и сместили у вагон. Уместо мантила на њему је била жута кошуља, качкет и високе чизме. Било је некако тако чудно видети ноге у чизмама, а не у „каљачама“, тако лака и туђа изгледала је кошуља, да се Лазар није радовао промени.

Али жандар, који је седео преко пута њега, разговарао је једноставно и тако присно, да је Лазар почео да се навикава. Заборавио је да је затвореник. Па, он је стварно кочијаш или неки домар из богате куће, који је слободно сео у вагон и води пријатан разговор са овим важним жандармом у плавом мундиру и са сабљом. „Да… рецимо…“ Нико га не препознаје. Жандар је касније постајао говорљивији, још срдачнији. Најпре је испричао како им је сада у служби „тешко“, а затим је повео разговор о онима, због којих је постало „тешко“. Лазар се слагао. Када је жандар донео флашу ракије и када су заједно попили, обојица су почели да вичу и проклињу, стезали су један другом руке и нешто обећавали. У глави је помало зујало, било је тако топло и тако пријатно због тога, што овај важни жандар, у мундиру и са сабљом, стеже руку и говори као са себи равним.

После дугих преседања Лазар се нашао у затвору. Без обзира на то што је било касно, ту га је примио чувар. Због тога, како су га загледали, размењивали погледе и нешто шапутали, Лазар је закључио да он није обичан човек. Кратак пријем се завршио, зашкрипала је брава и Лазар је ушао у ћелију. Неко је необично убрзано окачио лампу, и Лазар је видео високу кућу са једним прозором, довољно чисту, са креветом, уредно пресвученим, сто испод стољњака, а у ћошку икону: Спаситељ је подигао руку и благословио.

– Сада спавај, – добаци чувар неким дрхтавим, преплашеним гласом. – А када треба – обрати се Ивану или Каленику.

Сви изађоше, брава двапут зашкрипа, и Лазар остаде међу чистим креветом, столом испод стољњака, преко пута Спаситеља. Он седе на кревет, додирну ћебе, јастук – све је било добро, мекано, како никада није имао. Поред стола је столица, нова, сјајна, у ћошку је лавор и вода – све као за господина. И када не би било високог прозора у гвозденом окову, када не би било кофе за нужду, Лазар би могао да помисли да је на преноћишту у господској соби. Пређе очима по плафону, лампи и икони, положи своја рамена на исфлекан јастук, подиже ноге у чизмама и за минут заспа, не гасећи светло, не скинувши се.

Ујутру је Каленик донео чајник, а испод пазуха кифлу. Стави на сто, окрете се према кревету и прекрсти руке на стомаку. Лазар виде ниског човека, који није зао, на коме је све – бркови, коса, стари мундир, висило и опадало, као да је дуго лежало у води и само што је извађено одатле. Његове натопљене очи одморише се на Лазару, а затим су клизиле по раменима, рукама и ногама, и осмех задовољства милио му је испод носа испуњеног дуваном. Лазар помисли да овај човек мора дуго и упорно да кашље бледим, роптавим кашљем.

И заиста, Каленик заропта, климну нежно главом и мокро усиса у себе ваздух.

– Здр-рава људина! – рече он тихо и лагано поче да се смеје. – Идите да пијете

чај… А не треба да спавате на кревету у чизмама… Ма, то други… ви све можете…

– Откуд ти знаш шта ја могу? – заинтересова се Лазар и чак сиђе с кревета.

– А знам… наређено је, значи… – И он поново развеја смех, као снег.

– Јер, ви сте осуђеник, – додаде он одједном сасвим озбиљно, – за отаџбину, значи…

– О, и то је све? А ракију?

– Можете.

– И карте?

– Колико хоћете… са мном можете… И овде који је други, Иван… наређено је.

Ипак се испоставило да се не може све. Није било дозвољено да се отвара прозор, да се излази из ћелије, чак на праг. Наређено је. Од слободног човека, како се Лазар осећао на путу, он поново постаде затвореник. Овде је, очигледно, горе, него тамо одакле је дошао. Јер тамо је он шетао по дворишту, виђао се са људима, и иако му је посао повремено био тежак, самим тим био је навика. И поново му удари у главу исто то досадно питање које је већ заборављао: како ће бити?

Лазар се уми, јер се чај хладио и кифла се примамљиво осмехивала. Он не стиже ни да се напије чаја, кад се отворише врата и нешто поче да лупа. Високи, мршави помоћник гурао је кроз врата мекану велику фотељу, позади огуљену и избледелу. Уз лупњаву је пренесе преко прага и повуче у ћошак, где је и гурну уз зид. За њим уђе Каленик. У рукама је пажљиво носио портрет цара, који су мало испрљале муве, и мицао је устима, као да је жвакао.

– Придржи, Иване!

Иван притрча, прислони портрет на зид, а Каленик, још мало жвакавши, извади хлеб из уста и прилепи га. У ћелији је постало још лепше. Видело се да воде рачуна о Лазару.

Послужили су добар, обилан ручак, било је ракије, а после ручка – карте. Иван је све изгубио и љутио се; Каленику је ишло; ишле су га карте једна за другом, и сваку срећну игру он је покривао смехом, мада није играо поштено: требало је гледати шта он ради.

Пролазио је дан за даном. Лазар је спавао колико је хтео, добро је јео и играо карте, пио је ракије колико је хтео, и гунђао је, уваливши се у меку фотељу. Јер он је овде господин! И шта год да пожели, то и ради. Најпре, док је био сам, нервирало га је:

када ће то бити? И како ће бити? Лазар је чекао. Све ево, позваће га и повести; започеће нови посао, нови живот. Време је пролазило, а Лазара нико није звао, живот се није мењао, и он је већ мислио да су на њега заборавили.

Али једном су га ноћу неочекивано пробудили. Поспан, није схватио да га то није Каленик, већ непознати жандар тресао за рамена. Псовао је, није хтео да устане, и светлост лампе је бола очи. Ипак је морао да се помери, дуго је навлачио чизме, облачио жуту кошуљу. Жандар је тихо звецкао мамузама, ћутке му даде неки сако преко кошуље, и они изађоше. Још је једва свитало. Ваздух беше хладан. Када прођоше поред затворске капије и Лазар виде коње, он схвати и нешто га уштину за срце.

Путовали су дуго, пустим улицама, поред тихих кућа са сањивим прозорима.

Затим скренуше у поље. Постаде јасније, и већ су се плавила житна поља, хладна и свежа. Жандар зевну и затвори уста.

– М-да-а! – промрља лењо. – Лепа житна поља!

А ветар је постајао још више прозрачан. Далеко на обрису црнела се шума, а у долини, испод шуме, спуштала се магла, густа и бела, као вата.

Најзад стигоше. Лазар је још издалека видео стуб. Он изађе из кочије, приђе скели и тупо погледа конопац, нераван и мало повијен.

– Де, припреми се! – рече жандар.

Лазар се попе на скелу, додирну чвор, заљуља га и исто тако је пратио његово кретање. Као да је био поспан. У њему је све спавало: злоба, мозак, крв.

– Засуци рукаве! – кратко добаци жандар.

И Лазар одмах поче да откопчава рукаве, не размишљајући: зашто? Сако је сметао. Он га скиде са себе и баци уназад; тада слободно, полако поче да савија рукаве изнад лакта и сам је разгледао своју руку, тамну, сву у плавим венама, као у конопцима.

Жандар му се приближи и полако положи на голо место три прста руке. Затим поново извади сат.

– Ускоро ће доћи…

И запали цигару.

У ћутању прође неколико минута.

Рани ветар је полако љуљао конопац и додиривао откривене руке. А у плавом, хладном пољу крештала је сврака и излазио је дим од цигаре жандара.

Одједном се неочекивано са стране зачу звецкање пушака, појавише се људи.

Напред се у капуту кретао високи поп, иза њега чувар, још неки људи; иза – црни војници, међу њима нешто бело. И била је то јасна флека усред црне гомиле, тако чудна и необична, која је привукла Лазарев поглед. Прво што је он видео, била је коса, светла као лан. Бела марама спала је са ње на рамена, и танке власи су сијале као да су златне.

Ишло је нешто малено, нежно, нека девојка, и тако енергично, чак весело, да је Лазар одвојио од ње очи и почео да тражи другог – тог, због кога су се окупили сви људи и поставили стуб.

Загледао се у свако лице – таквог није било.

– Није ваљда дете? – питао је у себи и чуо унутра неко незадовољство, такво као да су га преварили. На грудима је прекрстио огољене руке и чекао. Ево пришли су близу и сместили девојку испод скеле. Зашто не плаче? Зашто не виче? Не, стоји тихо, гледа једноставно, а златне власи сијају око чела. Чувар нешто рече, приђе поп, пружи јој крст. Не, њој не треба – и одмахну руком. Гукну нешто оштро, гласно, јасно, као да закрешта чавка. Сва господа и војници стајали су бледи, криви, а она се окрену и сама устрча на скелу. Лазар је стајао и гледао, као да је заборавио шта треба да ради, као да је све то видео у сну. Није осећао у себи ни злобу, ни заинтересованост.

– Завежи јој руке! Балване!

То га освести: баци се на њу грубо и непријатно. Није се бранила. Сама је прекрстила руке, тако напрекрст као крст, и тихо је стајала, док је он, мокар од зноја, преплитао конопац и везао чвор.

– Где је запело? Будало!..

А он је заборавио.

Најзад су му дали бели и дугачак џак. Он се тако трудио и журио. Руке су дрхтале, додиривале косу, а затим су склизнуле по топлом и меком врату. Тај додир га опече, задрхта целим телом. Због тога је Лазар био као у сну. Нешто је у њему спавало и није се будило. Поспан, наполасвесно пребаци преко врата омчу, поправи је и, замахнувши, изби испод њених ногу даску. Зафијука конопац, као жица, а бело скочи и заврте се. И постаде дуго, велико, заклони хоризонт, људе, читав свет. Као бели зид.

Затим се одмах смањи, осуши се и засија на сунцу, које је излазило само. Тек тада Лазар угледа поље и зачу тишину, неку необичну, смртну тишину, која је усисавала срце. А у тој празној тишини тресло је раменима бело, крештала је сувим гласом сврака и бљештао је сат у рукама лекара. Лазару приђе чувар. Он подиже руку како би га потапшао по леђима, и одмах одмакну руку, не додирнувши га. Блед, чудним пригушеним гласом добаци:

– Б-браво!..

Окрете се од њега и засуче бркове. Тада зазвецкаше пушке, ускомешаше се људи, и то је био крај…

Тог дана Лазар је могао да пије колико је хтео. Иван и Каленик су се уморили носећи флаше, а он је само пио и само говорио како у кући не би било тихо, а сам се безуспешно трудио да се сети шта је она викнула онда, пред смрт? Глас је чуо, али речи су се сакриле у магли, у поспаној пелени, која је обавила мозак. Ничег детаљно није могао да се сети. Предвече се напио и хтео је да се бије, али су Иван и Каленик побегли, а Лазар се стропоштао на кревет и заспао.

У пијаном сну долазиле су му глупости, али полако се магла развејала, нестала и он је разговетно чуо речи, тако гордо сасуте свима у лице, мада их није разумео и није размишљао о њима. Јасно је видео танке власи, као златне нити. Ситне руке, као у детета. А топао додир нежног врата живео је на његовој руци и размилео се по телу, као мрави. Сада је он видео све њене покрете, израз очију, бледо лице, бору на челу, поруб сукње, како се вијорио када је корачала. Свакакве ситнице, читаву њену појаву, малу, меку, као пиленце са жутим паперјем. Видео је како се њихала над белим платном, сагињала главу, врат, а дуги, оштри предњи делови ципела су штрчали на обе стране, као реп у ластавице. И он је сањао да је гледао у своје руке, или да их нешто није додирнуло…

После овог случаја Лазара су често будили. Устајао је усред ноћи и ишао је на посао, равнодушно, хладно, без заинтересованости. Сада га већ није интересовало питање: како ће бити? Није осећао злобу, коју се најпре трудио да распали у себи, још тамо, у затвору. Постојало је чак нешто пријатно: он је видео поље, зеленела су се житна поља, небом су милили облаци, и шуштао је ветар. Видео је излазак сунца.

Имао је посла са различитим људима. Једни су ишли смело, гордо, говорили су лепе речи, које су долазиле од срца. Други, бледи, као лешеви, једва су вукли ноге, утрнуто и требало их је подизати увис. Други су, па, псовали, проклињали и нису се предавали. Такве је вукао за врат, завртао им руке и врзмао се дуго, чак се знојио. Мушкарци и жене, стари и баш у снази, мали и сувоњави, као деца, господа и свој брат. Понекад је ишло од руке – и посао се завршавао чисто. Понекад је омча спадала са врата и окретао је главу у страну. Тада је бели џак скакао, кривио се дуго и није могао да умре. Како би завршио муке, Лазар је додиривао ноге, вукао тело, а нешто је крцкало, – и био је крај. Једном се конопац свукао – и морао је да веша по други пут. Једном му се десило да је конпац био превише дугачак, и када је он избио даску испод ногу, тело је поскочило као полудело и обрушило се. А у белој кошуљи остајала је глава и летела на конпцу, као змај, обливајући крвљу цело платно. Тада га је чувар псовао и морали су поново да перу бели џак. Свако од „клијената“, сусрећући се са Лазаром у последњем часу, остављао му је нешто за успомену: поглед, неки посебан и необичан, глас, боју косе и облик врата, покрете, речи. Сви ти поклони лепили су се за њега, живели су у њему својим тајним животом. Све то што је остајало иза умрлог живело је. И чудно – све то је долазило у сећање само у сну, а не на јави. Дању се он најчешће досађивао или је ишао намрштен, љут, гунђао је. Терао је Каленика, Ивана, гађао их чизмама, ако одмах не би урадили оно што је замислио. Псовао је и пио. Пијана магла му је обавијала главу, рађала халуцинације, чудне жеље и гнев. Викао је на све, лупао на врата и досађивао.

Једном ујутро, по свом обичају, Иван је донео врућу воду за чај, а Лазар није желео да пије: „Донеси самовар!“ Иван је негодовао и објашњавао, али Лазар је дохватио чајник и гађао њиме Ивана. Разбио је посуду, а Ивана је опекао. Дошао је старији, почео да виче, а Лазар је изгледао као лудак, ударао је песницама о сто и дивље урлао: „Донесите самовар!“ Старији је побегао, а самовар су донели. Осетивши моћ, Лазар је све више и више тражио од њих. Поред ракије, њему се прохтело пива – и

сваког дана су му давали пиво. Служили су по његовој жељи скупа јела: читаву кућу су опремили теписима, гунђали су, слегали раменима, а и даље су слушали. И то је опијало Лазара.

– Балвани! – грактао је на њих. – Радите шта пожелим, јер ја сам ваш господар!..

Послушност оних који су били стражари и шефови, изазвала је у њему потребу да мучи. Чинило се да је његов помућени мозак непрестано био заузет тиме да измисли нешто ново, што не да мира и што омаловажава. Звао је Каленика – и када би стајао испред њега, наређивао је кратко и оштро:

– Кашљи!

Каленик се смејао и неодлучно ћутао.

– Кашљи!

Каленик је тупкао у месту, љутито кривио уста, али је већ тихо почињао да кашљуца.

– Ма, јаче, будало, чујеш ли?!

– Ках-ках! – шкрипао је Каленик.

Постепено је тај вештачки кашаљ прелазо у прави и испуњавао је кућу непрекидним јаким кашљањем, уз звиждук и напињање. А после неколико минута Лазар је поново звао:

– Каленик! Кашљи!..

У пијаним очима он је замишљао да је гроф, велики шеф који је допутовао у затвор, како би у све увео ред, заштитио затворенике од неправде. Почињао је од тога што је спроводио „смотру“ Ивану и Каленику. Вртео се у фотељи, бацао ноге у дугим чизмама, подупирао бокове у жутој кошуљи и љутито мрштио сиво лице у флекама боје цигле, а његови жути бркови су смешно штрчали, као у пса.

– Како се зовеш? Иван? Лажеш. Знам да си ти Кручок. Мене нећеш преварити, видим те, ђубре! Зашто мучиш људе? Он мисли, свињска њушка, ако је затвореник, то више није човек. А можда је он бољи од тебе, јер за грехе прихвата муке, а теби за њих

плаћају. Че-екај! Чим сазнам, ја ћу те… ја ћу те… двадесет четири сата…

– А сада други. Како се зовеш? Каленик? Ма, ђаво с тобом, нека буде Каленик.

Ма, рапортирај. Ногу… како ти држиш ногу? Са ким ти говориш, ха? Крадеш? Храниш боршчем са црвима? Удараш у фацу? На затвореницима су црне кошуље! Ти си пацов од кваса, миш који се облизује… Свуда неред, ја ћу вас!.. Доведите чувара!..

Чувара нису доводили, тада је Лазар хтео да се бије. Ови би ишли да се жале, и најзад би долазио чувар, неки неодлучан, као да се борио са нечим у себи, побеђивао. Није се љутио, већ је преклињао, молио, стидео се, и кисео, осмех кривца, развукао се по његовом лицу.

А Лазар је схватао да му повлађују, да им он треба, да он све може, као важна личност.

И даље је измишљао.

Повремено га је обузимао страх; свега се плашио, све је било непријатељско, сви су против њега; нешто се прикрадало, ишчекивало и није му дало мира. Због нечега му се чинило да га прате Иванове очи. Прикрадају се полако, пријањају на врат или на леђа и траже место како би ушле унутра. Лазар се примири, притаји и одједном се окрене у месту. Али очи су већ успеле да побегну и смеју се испод Ивановог чела и препричавају шта су виделе. Лазара је тада обузимао гнев и викао је на Ивана:

– Не гледај ме! Склони своје очи, чујеш, јер ћу их ископати!..

Али очи су се враћале, клизиле су по лицу, по врату, грудима, и полако голицајући, бушиле су рупе у дубину. То је раздраживало, доводило до умора. Уопште је било тешко. И све је досађивало. Зидови, ракија, Иван и Каленик. Као да је било лакше у првом затвору. Лакше да се носи велико дрвено ведро, да се чисти двориште, тегли вода. Тамо је било сунце, кретање, људи. О новом послу Лазар није размишљао дању, зато је ноћу осећао под руком час меки врат, час топлу косу. Долазиле су му негде из тмине очи – смеђе, сиве и плаве, а из њих су очајном виком викали смрт и живот. Цветале су као цвеће лепе речи, и као коров са прашином – клетве. Појављивало се све, све што му је остајало за памћење, сви поклони смрти, који су се залепили за њега и живели у њему својим одвојеним тајним животом. И то је изазивало равнодушност и умор. Одвајали су га од сна. Морао је да иде по нове поклоне, мада старе није заборављао и они му нису давали мира. Лазар је гунђао, једва је подизао отежало тело и облачио се. А после тога поново досадан дан, пијана магла, вређање. Тако су пролазили дани и ноћи. А ноћи су бивале све боље. Једне ноћи дошао му је онај који му је оставио за памћење крупне очи. Сео је на постељину у дно кревета, тамо, поред ногу, и међу њима поче разговор.

О н. Због чега си ме убио?

Л а з а р. Откуд знам? Наредили су ми.

О н. Није тачно. Зар можеш некоме да наредиш да убије, ако он сам не жели.

Признај: убио си ме због пара?

Л а з а р. Ја сам већ раније узео пет душа.

О н. Не врдај. Зашто си их узео?

Л а з а р. Викали су… Постало ми је страшно… плашио сам се да ће доћи људи и

да ће ме ухватити.

О н. И, даље.

Л а з а р. Ни сам не знам како сам то урадио. Нисам хтео… нисам размишљао о

томе.

О н. Ето, видиш. Ниси хтео. Из страха си узео грех на душу и за то си примио

казну и кајање. Бранио си се. А сада? Због чега убијаш људе? Је л’ због ракије? Због

пара? Шта су ти они криви?

Л а з а р. Не гледај ме! Склони очи… чујеш, ти! Чујеш!

О н. Не, гледаћу те. Прилепићу очи на твоје груди и бушићу њима док не уђу у

срце. Јер, ти си још бољи од оних, који су те натерали и који су ти наредили да

убијаш… Ти си мрачан, ти си слеп, ти си се, можда, из нужде, усудио на лоше дело, а

они читају књиге, имају свега довољно…

Л а з а р. Ти мислиш да је мени лако? Много сам се уморио… душом и телом. И

нешто ме боли поред срца… Не гледај ме… склони очи… чујеш шта кажем: склони очи…

Али тај их није склонио: удаљиле су се очи, страшне, крупне, из којих су викали смрт и живот, запловиле су по ваздуху и тихо му селе на груди. И Лазар је осетио како су бушиле на једном месту и улазиле у груди све дубље, дубље…

Пробуди се Лазар тешке главе. Било је веома досадно и немило свитање. Тако је било тесно, сиво и загушљиво у ћелији, а тело је постало лењо, млитаво. Чак није желео ракију, али је пио. Ракија је данас била горка, смрдљива и није била јака – није хватала. Тада је Лазар почео да виче и да вређа, да малтретира Ивана, мучи Каленика. Осетио је потребу да се кућа испуни виком, буком, кретањем, да се зидови тресу, прозори звецкају и да све трешти. Разбијао је судове, лупао о врата и о сто песницом. Није протерао тишину. Она га је гледала са високог плафона, из свих ћошкова и кезила зубе. Победила је.

Лазар ућута, леже на кревет, затвори очи и поче да чека. Хоће ли му доћи онај, што је био ноћас. Али тај није дошао. Лазар устаде са кревета. Вукао се тешким ногама по кући, сударао се за зидовима, наслањао се на хладан зид, нешто размишљао, и искрививши лице, говорио наглас: „Балвани!“ Поново је ишао, поново је испредао мисли, као паучину, и кроз зубе је сиктао на некога: „Балвани!“

Стискао је песнице. Ноћу му је поново дошло. Истина, не онај, коме се надао, већ та, прва, русе косе. Села је код ногу и одмах упитала:

– Због чега си ме убио?

Лазар није знао. Није имао шта да јој каже, већ је хтео да она говори, да све исприча, да све објасни. Када он хоће – добро! Тада тим гласом, који је живео у његовим ушима, она исприча да јој је остала стара мајка и сада плаче. Да она није хтела да умре, а он ју је убио само зато што су му платили. Због пара. Зар му је толико био потребан тај новац? Донео му је мир, донео срећу, радост, здравље? Да лиши човека живота и да због тога има затвор, ракију и грех? Је ли му боље сада него пре?.. Она је говорила, а танке власи су јој сијале изнад чела, као златне. Лазар је хтео да она још нешто каже, што је он знао, а сам није смео да каже, а девојка бледа, као облак, као да је погодила његову жељу:

– А ти си још бољи од оних, који су наредили да убијаш, јер не убија секира, већ онај који је држи…

Нешто се померило у Лазаревом срцу. Радост или туга? Према њој? Према себи?

Сада је он желео само да зна шта је она викнула онда, пред смрт. Али девојка се тихо осмехну и са прекором рече:

– Зашто ниси слушао?

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Иван и Каленик су претпоставили да је Лазар, можда, препио. Они су то закључили зато што се он некако чудно понашао. Постао је тужан, тих и само нешто размишља. Хода по кући, и изненада, ни из каквог разлога, пружи руке, погледа дланове, прсте и сакрије у џеп. Затим поново хода, погледа да ли га гледају, извади руку, пажљиво погледа и одмах сакрије. Шта је он тамо видео? Ову нову навику посебно су приметили, када је играо карте. Понекад, усред игре он је бацао карте на сто, тако да су они видели које су боје, и крио је руке испод стола.

Понекад му се чинило да Иван или Каленик бацају поглед на његове руке, он је престајао да игра, увлачио је руке у рукаве или их је крио иза себе, и љутит, разјарен, истеривао их је из куће. Сада је Лазар јео мало. Каленик је причао Ивану да се Лазар боји хлеба. Једном је он приметио како је Лазар пружио руку ка хлебу и одмах је повукао. „Јер је он свет!“, – рекао је наглас. Ха-ха! Јер је он свет! Хо-хо! – и обојица су се смејали.

Већ неколико дана по Лазара није долазио жандар. А сваки пут, када је ишао да спава, Лазар је мислио на њега и надао се. Ко шаље жандара? Чувар? Не, он је исти, као Лазар, он је такође секира у туђој руци. Ко га шаље? Какви су ти људи? Један је или их је много? Он би хтео да види људе, од којих је он чак бољи. Људе, којих је само срамота од сунца, јер завршавају посао док оно не изађе. Али где ћеш их видети и ко ће ти их показати? Ко ће их препознати? Његова непомична мисао је тукла, као мува о стакло, и, онемоћала, падала је доле. Зато је унутар њега расло нешто, као тесто у вангли, надолазило је као кисело тесто. Постајало му је загушљиво од мисли, није имао ваздуха за плућа. Он се пењао на сто и отварао прозор, мада је то било забрањено. Иза окова му је улазила влага и тишина, а око је жељно ловило све што је могло. Тамо је било слободно и мирно. Тамо је било високо црно дрвеће, а међу њима плавило се небо, као дубока плава језера, дупке пуна воде, у којима су пливале звезде, као златне рибе. Изнад земље немирно је спавао тежак и црни облак и дрхтао од благе муње. А доле, на влажној земљи, сијали су црвени прозори, исвуда је било мирно.

Само Лазар није имао мира, јер се одмах појављивао Каленик да затвори прозор.

Да неко не би случајно видео Лазара. Ето! Њега крију. Они се чак стиде да га покажу. Какви су то људи?

* * *

– Лазаре, устај!

То му се приснило; речи су му милеле по телу, као гусеница. Хтео је да скине гусеницу, и није имао снаге. А она је милела по њему, гадна, длакава, и голицала му је раме.

– Лазаре, устај!

Лазар отвори очи – изнад њега се нагнуо жандар. Лазар се подиже, спусти ноге са кревета.

Седео је минут, трептао очима према светлу и поново легао на кревет.

– И!

– Ја не идем.

Ха-ха! То је било забавно! Он не иде! Жандар се смејао, и истовремено са

смехом звецкала је жандарова сабља.

– Ма, не глупирај се, Лазаре, време је!

Али Лазар није имао намеру да се глупира. Намрштено и упорно он поново добаци:

– Ја не идем.

У гласу је била таква решеност да се жандар већ разљутио.

Он не иде! Када шефови чекају! Када је већ све спремно! Ма, најзад, шта он замишља? Ко је он? Велики господин, старији, шеф? Још да разговарам са њим, као са неким одвратним џелатом! Устај када ти кажем!

И Лазар устаде, али тако брзо, да жандар, малтене, одскочи. Одскочи и виде ново лице, искривљено од гнева, два вучја ока, голе широке груди прекривене маљама, и песнице. И све се то пело на њега, мирисало на врелину, шкрипало.

– Ти си бољи од мене? Бољи? Ти сам ниси вешао? Балване! Велико тело се клатило на босим ногама и избацивало гнев, као из провалије.

– Покажи руке: чисте су? Само сам ја џелат? Зашто ви угађате џелату, балвани!

И пре него што се жандар освестио, Лазар дохвати меку фотељу и баци је доле.

Зашкрипа фотеља и распаде се на све четири ноге.

– Ево ти, на!.. Покупи своје…

– Он је пијан! – гракну жандар. – Треба га одмах везати!

Није га било лако везати. Лазар се бацао по кући, велик, јак, као бесан медвед са вилама у грудима, и уништавао је све што би му дошло под руку: вукао је тепихе, ударао, кидао, бацао под ноге.

– Ево ти… на… узми!..

Чинило се да га нису љутили људи, већ све чиме је опремљена кућа.

У кући се подиже прашина, као облак, тресак, јецај и бука.

Напали су га, а он се борио и није се предавао.

Зато су га везали и тукли.

Дошао је чувар, псовао је и преклињао. Како може? Њему тако угађају, тако брину о њему. Ко од затвореника има такве услове? Не треба да пије много ракије, јер ево шта се због тога дешава…

Везани Лазар је лежао усред лома. Тешко је дисао, уморан од туче, а унутар њега подрхтавала је зла радост што данас неће бити смртне казне и што од њега, џелата, зависе ти незнанци, који имају моћ да убијају.

* * *

Затим, касније, Лазар се покорио. Примиро се и више се није супротстављао када су га ноћу будили. Ишао је на посао равнодушан, као занатлија, али у очима му се поново појавило нешто скривено и запечаћено.

Сада је он више ћутао, престао је са вређањем, био је тих, послушан. Каленик и Иван нису могли да га нахвале. Чак су га мање надгледали.

Они су претпоставили да је од оног тренутка, када су џелата научили памети, он боље схватио моћ шефова, јер је најчешће причао са њима само о старијима. Па, чувар или жандар – они нису сами, има неког изнад њих. Да. А ови старији опет имају

шефове. А тамо је поново неко ко каже: нека буде – и тако сви раде, како он каже…

Тај „он“, далек, тајновит, за кога ни Иван, ни Каленик нису могли тачно да кажу, највише је интересовао Лазара. То „он“ каже: „Убиј“ – и подижу стуб, воде ка њему човека, жандар долази по Лазара, а Лазар ставља омчу око врата. Као паук, округао, са крупним очима, седи у паучини и прати да ли лети мува. У тамној, тесној глави џелата, где су мисли најпре биле као нејасне нити, сада су се увијале у чврсто клупко. Чинило му се да зло седи на једном месту, пружа одатле руке на све стране и све покреће. А шта, када би тако дошао, узео у шаке зло и угушио га, све би се руке спустиле, немоћне и престао би ноћу да га буди жандар.

Сада је већ Лазар размишљао о њему. Ко је он? Какав је? И где да га тражи?

Чинило му се да је он такав као чувар Њушка: груба ћосава фаца, ситне зле очи. Лазар

му прилази близу, до саме фаце и каже: ти си зло? – и пљус-пљус! по образима. Ти си несрећа? Ти си неправда? – и поново – пљус-пљус!.. Ти проливаш крв?

Затим би њега обесио. Не тако као друге, не, без повеза. Како би могао да види лице и све муке на њему, како се дуго грчи, без краја, како се тресу рамена, поцрнело лице и незасите очи, испале из дупљи.

Он зна како то да уради: научили су га.

И први пут, после умора и равнодушности, после гађења према свом послу, – први пут је осетио укус убијања.

Осетио је мржњу у срцу и раскош муке.

јун 1907. године

превела Тања Гаев

 

О аутору

Остави коментар

*

sixteen − 13 =

captcha *