Људмила Поповић

Излагање на песничкој вечери Ивана Драча у Библиотеци града Београда 15. маја 2002. године

Код свакога ко, макар површно, познаје украјинску књижевност име Ивана Драча изазива две асоцијације – симбол песничког покрета шездесетих, духовни покретач тог интелектуалног препорода украјинског културног бића, аутор многих песничких збирки, и неколико филмских сценарија (међу којима је и сценарио за класично остварење кинематографије Вечери на салашу близу Дикањке) и водећи друштвени делатник у савременом украјинском јавном животу, један од оснивача и први председник демократског покрета деведесетих у Украјини “Рух”, председник Одбора за информисање у парламенту Украјине, председник Федерације друштава за везе са иностранством и Конгреса украјинске интелигенције.

Свака од асоцијација носи са собом одређени стереотип – да је у питању још један у низу украјинских песника, код којих је ангажованост у друштвеном животу обележила поезију на начин на који друштвена свест претендује на апсолутно знање, па чак и на његову замену, сервирану за широке масе.

Међутим, свако ко иоле дубље познаје поезију Ивана Драча, суочен је са парадоксом да овај стереотип не стоји, бар кад је његова поезија у питању. Она не садржи одговоре, чак и не покушава да их да као готово решење, већ је прожета трагањем за кључем ка тајнама које су око нас и које песник нам помаже да уочимо. Уочавање тајни у прози живота “тајни које, како каже Иван Драч, песник неће да вређа мизерним смислом” – водећа је доминанта поезије Ивана Драча. Око те доминанте гранају се мотиви и слике, од којих многе временом прерастају у препознатљиве симболе, заштитни знак песника и украјинске поезије као такве.

Драч је познат као песник балада, овог свеобухватног песничког жанра који у германско-словенској традицији одише тајанственошћу и наглашеним ирационализмом. Песник открива ново рухо баладе, претвара је у знак нашег доба, у којем уображен ум и моћ рационализације чуче пред вратима вечитих животних загонетки којима је крцата свакодневица. Вишеструка асоцијативност, садржајно-емотивна набијеност метафорике песника помажу читаоцу да заједно са аутором интуитивно продру у суштину ствари и одшкрину одговор на питање “Где је тај почетак?” “Ја често не знам”, – правда се песник, – “не знам, где таласи/ постају златни, где пурпурно престрављени./ Не знам где је сили одређена мера/ и на шта су способни моји дивљи кликтаји.//Не знам. Не увиђам. И клечим пред извесним (извесним за кога?) Кујем свом коњу оружје/ и уочи поласка љубим звездине усне// …Не знам где ће пламеном блеснути моји кораци/ и шта ће ми донети сећање са Дунава…” (Калинова бакада)

Иван Драч је дебитовао 1961. године на страницама књижевних новина “Литературна газета” поемом “Нож у сунцу”, заједно са још двојицом песника М. Винхрановским и В. Коротичем. Њихов наступ је својим неочекиваним и свежим изразом изазвао цео талас критика и полемике у украјинској штампи. Ако се упитамо, шта је то заправо узбуркало јавно мњење и ушло у историју културе као талас обнављања, културни препород, лако ћемо пронаћи одговор – рушење стереотипа. Импулсивност, необузданост, младалачка енергија песника нашле су свој израз у новим метафорама, спојеним техником кључних речи у симболе новог доживљавања стварности. “Зашто сам? Куда ће моје стазе?/ И да ли је моја стрепња никла од седе туге Овна/ До глиба родног села” пита лирски јунак поеме “Нож у сунцу”. “Шта је то, побогу, “седа туга Овна”, – ширили су руке метри украјинске поезије.

На земљи посматраној у лету “са океанима, њивама, месецом и сунцем на раменима, са атомним печуркама у очима” под микроскопским се сочивом проучавао човек и дубина његових преживљавања изједначавала се са космичким путањама. Те исте 1961. године Сен-Џон Перс говори о мисији песника поводом доделе њему Нобелове награде:”Астрономи су се могли залуђивати теоријом васионе у напону, али нема мање ширине у моралној бескрајности човека”. Касније ће Иван Драч узети као мото за своју песму “Чудна хроника једног белог дана” речи Нилса Бора да човечанство са дубоким запрепашћењем почиње да схвата идеју идентичности унутрашњег и спољног света. “Микрокосмос и макрокосмос разликују се само дужином пречника”, тврди Хосе Ортега-и-Хасет.

Синтеза заинтересованости за најшире поимање космоса и човека у њему са борбом за људско достојанство, откривање нових простора хуманости, брижан однос према појавама људског сведочили су о укусу доба шездесетих, када је остварен први лет у космос, када је човек први пут завирио у језгро атома и дешифровао генетски код, када је скинут печат са тајне злочина против човечности у доба стаљинизма и почео вијетнамски рат.

Украјински песници шездесетих нису се огласили ничим сензационалним у смислу формалних или структурних иновација, нити у погледу раскида са основним правцима поетске имагинације, али су направили један веома значајан за суштину поезије гест: вратили су њој њен објекат – човека. Интензитет потраге за човеком и њен дијапазон у поезији Драча спојени су са чулним, инстинктивним, непосредним доживљавањем природе које долази до изражаја кроз једнако поимање позитивног принципа живота и језгра кумулације енергије. Мотив сунца код песника прераста у морално-етички код, симбол узвишености људског постојања удаљеног на хиљаде светлосних година од животисања, иако спојеног са њим у синтези свакодневног постојања.

Свако од нас има крила, неко је научио да живи са њима, неко бежи од њих а неко је изгубио, па трага, свако на свој начин – уверава нас Иван Драч у својој новогодишњој бајци за одрасле “Крила”. Његова иронија туге одише вековном традицијом преплитања меког хумора са сузом праштања, синтезом коју је Драч поновио у сценарију за филм “Нестала повеља” Ивана Миколајчука.

Према речима песника, “Сунце – је оличење људског стремљења према истини, лепоти, правди и нежности. Како је настало сунце? Сунце је настало у фокусу људских погледа, усмерених према небу, јер човек је навикао да гледа у небо, уколико он није животиња.” У таквом контексту настаје чувена Драчева “Балада о сунцокрету”, одакле сунцокрет на бициклу креће директно у класична остварења украјинске поезије.
“Протуберанце срца” – још једна у низу крилатица којима је Иван Драч обогатио украјинску поезију. Оне свирају оду животу на “сунчаним кларинетима” Павла Тичине, украјинског песника-симболиста са почетка века. Иван Драч ствара своју слику, имитирајући ритмомелодику чувене песме Тичине, чиме се наглашава континуитет поетике модернизма шездесетих у односу на модернизам са почетка века – још један у низу препорода украјинске културе који је трагично сломљен 30-х година, у доба стаљинизма. Иако је препород шездесетих добрим делом настао управо захваљујући отопљењу, након критике стаљинистичког култа, ни он није потрајао дуго. О томе сведоче судбине песника Васиља Симоненка, Васиља Стуса који су платили слободу своје лире ценом живота, а песници, као што су Иван Драч, Лина Костенко и многи други били приморани на паузе ћутања од пет до петнаест година. Изгубљени стихови у изгубљеном времену.
За једну од својих песама Драч је узео као мото сентенцу Пола Елијара да је суштина поезије у томе да врати речима њихово примарно, тј. најчистије и најистинскије значење. Песник следи овај мото, што се огледа у неочекиваности наше реакције на, чинило би се, најбаналнији израз. Само Драч може да напише баладу о црном луку, тако да његова слика прераста у “скупљену малу песницу страха, у становника Храма Тајне Постојања”. Ново метафоричко пуњење конкретних, понекад и баналних, животних реалија – спој који поуздано делује на реципијента према принципу помереног хоризонта очекивања, у Аристотеловој традицији чуђења – као подстицај за филозофско осмишљавање постојања.

Лирика песника, оријентисана према Апсолуту, сумња у истинитост смисла, демистификује безусловност општеприхваћених погледа на стварност и на тај начин покреће свест реципијената. Према речима Хегела : “Поезија задовољава потребу за тим да уместо реалне и опипљиве ствари јави њено присуство и реалност у субјективној души, у искуству срца и у рефлексији имагинације, а тиме јави садржај и деловање самог унутрашњег живота”.

Поезија не постоји ван читаоца који актуелизује њену суштину на само њему својствен начин. Дакле, док конкретно “д`” не доживљава песму – она као духовно-естетска појава и не постоји, постоји само знак те појаве – текст. Феномен поезије Драча објашњава се тиме да она не живи од “спознаје тајне” и не захваљујући “спознаји тајне”, већ због духовне тежње сваког њеног посебног реципијента да спозна тајну Истине, уздигнуте изнад конкретног простора и времена.